Egvena smesta prepoznade jednu od njih: Amis, Mudra koju je srela u Tel’aran’riodu. Ponovo je iznenadi suprotnost između njenih preplanulih crta i snežne kose; Mudra jednostavno nije bila toliko stara. Druga sedokosa žena imala je lice izborano kao neka baka, a jedna od druge dve, s prosedom tamnom kosom, činila se skoro jednako starom. Egvena beše potpuno sigurna da su sve četiri Mudre – i to vrlo verovatno iste one što su potpisale pismo upućeno Moiraini.
Aijelke stadoše na jedno deset koraka od družine okupljene oko Putnog kamena, a najstarija među njima raširi ruke i obrati im se staračkim, ali svejedno snažnim glasom: „Mir Ruideana na vama. Oni što dođu na Cendar mogu da se u miru vrate u svoje utvrde. Neće biti krvi na zemlji.“
Na te reči, Aijeli iz Tira počeše da se odvajaju, brzo deleći tovarne životinje i sadržaj samara. Sada se nisu delili po društvima. Egvena vide kako Device odlaze sa nekoliko različitih družina, od kojih neke smesta počeše da zaobilaze planinu, međusobno se izbegavajući, i izbegavajući druga dva logora, bez obzira na mir Ruideana. Druge se zaputiše ka nekoj skupini šatora, gde konačno počeše da spuštaju oružje.
Izgleda da nisu svi imali poverenja u mir Ruideana. Lan pusti balčak svog mača, koji još beše u kanijama, mada Egvena uopšte nije primetilakad ga je zarobio, a Met žurno vrati u rukave dva noža. Rand je stajao s palčevima za pojasom, mada mu u očima beše vidno olakšanje.
Egvena pogledom potraži Avijendu, da joj postavi nekoliko pitanja pre no što ode do Amis. Aijelka će sada, kad se nalazi u sopstvenoj zemlji, sigurno biti predusretljivija u vezi s Mudrima. A onda ugleda Devicu kako preko ramena nosi veliku vreću punu zveketavih predmeta i dve umotane tapiserije, i oštro odlazi ka jednom od velikih logora.
„Ti ćeš ostati, Avijenda“, glasno kaza proseda Mudra. Avijenda stade kao ukopana, nikoga ne gledajući.
Egvena pođe ka njoj, ali Moiraina promrmlja: „Najbolje da se ne mešaš. Sumnjam da želi saosećanje, ili da će to nekako drugačije shvatiti.“
Egvena morade da klimne. Avijenda je zaista delovala kao da želi da je ostave ne miru. Šta li to Mudre hoće od nje? Da li je prekršila neko pravilo, ili neki zakon?
Njoj bi prijalo malo društva. Osećala se veoma izloženom što tako stoji, bez Aijela oko sebe, a svi oni među šatorima posmatraju. Aijeli iz Kamena su, čak i kad nisu bili prijateljski raspoloženi, bili veoma ljubazni. Ovi među šatorima nisu bili ni jedno ni drugo. Bila je na velikom iskušenju da prigrli saidar. Sprečavao ju je samo pogled na Moirainu, spokojnu i staloženu, iako oznojenog lica, i Lana, nedodirljivog kao kamenje oko njih. Njih dvoje će znati ako bude opasnosti. Sve dok oni prihvataju položaj u kome su se našli, i ona će. Ali volela bi da oni Aijeli prestanu da ih gledaju.
Ruark se s osmehom pope uz padinu. „Vratio sam se, Amis. Mada ne onako kako si očekivala, kladim se.“
„Znala sam da ćeš danas biti ovde, hladu moga srca.“ Ona mu dodirnu obraz, pustivši da joj smeđi šal sklizne na ruke. „Moja sestrožena ti šalje svoje srce.“
„Na to si mislila kada si govorila o sanjanju“, tiho kaza Egvena Moiraini. Jedino je Lan bio dovoljno blizu da je čuje. „Zato si pustila Randa da pokuša da nas dovede ovamo Putnim kamenom. One su znale za to, spomenule su ti to u onom pismu. Ne, to nema smisla. Da su ti spomenule Putni kamen, ti ne bi pokušala da ga odgovoriš od njega. Ali znale su da ćemo biti ovde.“
Moiraina klimnu, ne skidajući pogled s Mudrih. „Napisale su da će se na današnji dan sresti s nama na Čendaru. Smatrala sam to... malo verovatnim... sve dok Rand nije spomenuo Kamenove. Kada sam videla da je siguran – potpuno ubeđen, uprkos mom razuveravanju – da jedan postoji ovde... Recimo da mi se odjednom učinilo
Egvena duboko udahnu vreo vazduh. Dakle, to je jedna od moći koji ma Snevači raspolažu. Jedva je čekala da počne sa učenjem. Želela je da pođe s Ruarkom i predstavi se Amis – odnosno, da joj se ponovo predstavi – ali Ruark i Amis su se tako gledali da je bilo krajnje očigledno kako za njih dvoje trenutno niko drugi ne postoji.
A onda po jedan čovek iz oba logora pođe ka njima. Jedan visok i širokih ramena, plamene kose i mlađi, a drugi stariji i tamnije kose, jednako visok ali vitkiji. Stadoše na nekoliko koraka od Ruarka i Mudre. Onaj stariji čovek, preplanulog lica izbrazdanog vetrom, nije nosio oružje, izuzev širokog noža za pojasom, ali onaj drugi je nosio koplja i mali kožni štit, i nadmeno se mrštio na Ruarka.
Ruark uopšte nije obraćao pažnju na njega, već se okrenuo ka onom starijem čoveku. „Vidim te, Herne. Da nije neko od poglavara septi zaključio da sam već mrtav? Ko to hoće da zauzme moje mesto?“
„Vidim te, Ruarče. Niko od Taardada nije ušao u Ruidean, niti hoće. Amis je rekla da će se danas sastati s tobom, a ove druge Mudre putovale su s njom. Poveo sam ove ljude iz septe Džindo da se postaram da bezbedno stignu.“
