Poslednja od njih četiri, zgodna žena zlatnoriđe kose, svega desetak ili petnaest godina starija od Egvene, na tren beše neodlučna. „To mora biti“, naposletku – i nevoljno – reče. „I moj odgovor je potvrdan.“
„Odgovor ti je dat“, obrati se Amis Randu. „Možeš da uđeš u Ruidean i...“ A onda ućuta kada Met nespretno ponovi Randov naklon.
„I ja tražim dozvolu da uđem u Ruidean“, drhtavo kaza.
Četiri Mudre ga pogledaše, a Rand se preneraženo osvrnu. Egvena pomisli kako niko nije zatečen više od nje, ali Kuladin je razuveri. On besno diže koplje i krete da ga zarije u Metove grudi.
Blistavi sjaj saidara odjednom okruži Amis i Melainu, tokovi Vazduha digoše plamenokosog čoveka i baciše ga nekih desetak koraka.
Egvena ih je gledala razrogačenim očima. One mogu da usmeravaju. To jest, bar njih dve. Iznenada shvati zašto su joj se Amisine mladalačke crte lica, pod onom snežnobelom kosom, činile onako poznate – bile su veoma slične bezvremenosti kojom se Aes Sedai odlikuju. Moiraina beše potpuno mirna. Međutim, Egvena je skoro čula kako joj misli užurbano zuje. Aes Sedai se, očigledno, takođe zaprepastila.
Kuladin se diže na noge. „Prihvatate ovog stranca kao jednog od nas“, prodahta i kopljem kojim je pokušao da probode Meta pokaza ka Randu. „Ako tako kažete, neka tako i bude. On je svejedno nejaki mokrozemljaš, i Ruidean će ga ubiti.“ Koplje se potom okrete ka Metu, koji je pokušavao da neprimećeno vrati nož u rukav. „Ali on – trebalo bi glavom da plati što je ovde. Svetogrđe je čak i što
„Vrati se svom šatoru, Kuladine“, hladno kaza Melaina. „I ti, Herne.
A i ti, Ruarče. Ovo su posla nas Mudrih, i nijednog muškarca do onih što su pitali. Idite!“ Ruark i Hern klimnuše i pođoše ka manjoj skupini šatora, razgovarajući usput. Kuladin ošinu pogledom Randa i Meta, pa onda i Mudre, pre no što se besno okrete i zaputi ka većem logoru.
Mudre se zgledaše. Egvena bi rekla da su uznemirene, mada su bezizražajna lica umele da čuvaju skoro jednako dobro kao Aes Sedai.
„To nije dozvoljeno“, naposletku reče Amis. „Mladiću, ne znaš šta si upravo učinio. Vrati se sa ostalima.“ Pogled joj prelete preko Egvene, Moiraine i Lana, koji su sada sami kraj konja stajali pored Putnog kamena. Egvena u tom pogledu nije pronašla ništa što bi govorilo da ju je Amis prepoznala.
„Ne mogu.“ Met je zvučao očajno. „Stigao sam dovde, ali to se ne računa, zar ne? Moram da uđem u Ruidean.“
„To je zabranjeno“, oštro mu reče Melaina, a njena duga zlatnoriđa kosa zanjiha se kada ona odmahnu glavom. „Ti nemaš u sebi aijelske krvi.“
Rand je sve to vreme posmatrao Meta. „On ide sa mnom“, odjednom reče. „Meni ste dale dozvolu, a on može sa mnom ma šta vi rekle.“ A onda pogleda Mudre, ne prkosno, već odlučno – kao da se čvrsto rešio. Egvena ga je znala; neće ustuknuti ma šta one učinile.
„To je zabranjeno“, odlučno ponovi Melaina, obrativši se svojim sestrama. Podigla je šal i njime prekrila glavu. „Zakon je jasan. Žena može samo dvaput u Ruidean, a muškarac samo jednom. Oni što u svojim venama nemaju aijelske krvi ne mogu nijednom.“
Seana odmahnu glavom. „Mnogo šta se menja, Melaina. Stari običaji...“
„Ako je on taj“, reče Bair, “vreme promena je stiglo. Aes Sedai je na Čendaru, i Aan’alein sa svojim plaštom što menja boje. Možemo li i dalje da se držimo starih običaja? Znamo da će se sve promeniti.“
„Ne možemo“, kaza Amis. „Sada je sve na rubu promena. Melaina?“ Zlatokosa žena pogleda planine oko njih i maglom zaklonjen grad što se pružao u dolini, a onda uzdahnu i klimnu. „Tako će i biti“, reče Amis i okrete se ka Randu i Metu. „Ti“, poče, pa stade. „Na koja se imena odazivate?“
„Rand al’Tor.“
„Met. Met Kauton.“
Amis klimnu. „Ti, Rande al’Tore, moraš otići u srce Ruideana – u samo središte. Ako želiš da pođeš s njim, Mete Kautone, neka tako i bude,li znaj da većina onih što nogom stupe u srce Ruideana tamo i ostane, ili se vrate pomerivši pameću. Ne možete sa sobom da nosite ni hranu ni vodu, u spomen na naša lutanja nakon Slamanja. U Ruidean morate poći bez oružja, izuzev svojih šaka i svog srca, u znak poštovanja prema Dženima. Ako imate neko oružje, spustite ga na tlo pred nama. Čekaće vas kada se vratite. Ako se vratite.“
Rand izvadi iz korica nož što ga je nosio za pojasom i položi ga ispred Amis, a trenutak kasnije njemu dodade i čovečuljka izrezbarenog od zelenog kamena. „Toliko od mene“, reče.
Met poče sa nožem za pojasom i nastavi da vadi noževe iz rukava, ispod kaputa, pa čak i između plećaka. Načinio je toliku gomilu da su čak i Aijelke bile zadivljene. A onda stade, pogleda četiri žene pred sobom, pa izvadi još po dva noža iz čizama. „Zaboravio sam na njih“, reče uz osmeh i slegnu ramenima. Međutim, osmeh mu pobeže s lica kad se suočio s Mudrima, koje su ga netremice gledale.
„Oni su pošli u Ruidean“, svečano kaza Amis, zagledavši se iznad njih dvojice, a druge tri jednoglasno odvratile: „Ruidean pripada mrtvima.“
