Dolazak Senke полностью

„Ne mogu da govore sa živima sve dok se ne vrate“, zvonko zapo ja ona, a ostale ponovo odgovoriše. „Mrtvi ne govore sa živima.“

„Ne vidimo ih, sve dok se ponovo ne uvrste među žive.“ Amis prebaci šal preko očiju, a ostale tri – jedna po jedna – učiniše isto. Kada sve četiri sakriše lica, jednoglasno rekoše: „Bežite iz sveta živih, i ne proganjajte nas uspomenama na ono što je izgubljeno. Ne govorite o onome što mrtvi vide.“ A onda ućutaše, šalova podignutih preko lica, čekajući.

Rand i Met se zgledaše. Egvena požele da im priđe i da im nešto kaže – lica im behu ukočena, kao u muškaraca koji ne žele da se zna da su uplašeni, ili se osećaju nelagodno – ali to bi možda narušilo obred.

Naposletku, Met se kratko i gorko nasmeja. „Pa, valjda mrtvi mogu međusobno da razgovaraju. Pitam se da li se ovo računa... Nije bitno. Šta misliš, možemo li da jašemo?“

„Ne bih rekao“, odgovori mu Rand. „Mislim da moramo peške.“

„Oh, oganj spalio moje bolne noge. Pa, da krenemo. Biće nam potrebno pola popodneva samo da stignemo tamo – i to ako budemo imali sreće.“ Rand se osmehnu Egveni kada njih dvojica pođoše niz planinu, kao da hoće da je uveri kako nema nikakve opasnosti. Met se smešio kao kad radi nešto izuzetno glupo, kao kad je pokušavao da igra na krovu.

„Nećeš da uradiš nešto... ludo... zar ne?“ – upita ga Met. „Hteo bih živ da se vratim.“

„I ja“, odgovori Rand. „I ja.“

A onda više nije mogla da ih čuje. Bivali su sve manji i manji kako su se spuštali niz padinu. Kada se pretvoriše u sićušne tačke, koje su se jedva dale prepoznati kao ljudska bića, Mudre spustiše šalove.

Zategnuvši haljinu, i poželevši da nije toliko znojava, Egvena se pope do njih, vodeći Maglu za sobom. „Amis? Ja sam Egvena al’Ver. Rekla si da...“

Amis je prekide, podigavši ruku, i pogleda ka Lanu, koji je iza Moiraine i Aldijeb vodio Mandarba, Kockicu i Džede’ena. „Ovo su sada ženska posla, Aan’aleine. Moraš da odstupiš. Pođi do šatora. Ruark će ti ponuditi vodu i hlad.“

Lan sačeka da Moiraina neznatno klimne glavom, pre no što se pokloni i pođe u pravcu u kome je Ruark otišao. Zbog plašta kojim je bio ogrnut ponekad se činilo da ispred tri konja iznad zemlje lebde glava i ruke, bez tela.

„Zašto ga tako zovete?“ – upita Moiraina kada se on udaljio. „Jedan čovek. Zar ga poznajete?“

„Znamo za njega, Aes Sedai.“ Amis tu titulu izgovori kao da se obraća sebi jednakoj. „Poslednji od Malkijera. Čovek koji neće da odustane od svog rata protiv Senke, iako je njegov narod davno nestao. U njemu je mnogo časti. Sanjala sam da će, ako ti dođeš, skoro sigurno doći i Aan’alein, ali nisam znala da ti se pokorava.“

„On je moj Zaštitnik“, jednostavno odgovori Moiraina. Egveni se učini da je Aes Sedai, iako spokojnog glasa, prilično uznemirena – a znala je i zašto. Skoro sigurna da će Lan doći sa Moirainom? Lan uvek sledi Moirainu. Pratio bi je i u Jamu usuda a da ne trepne. Egveni je skoro jednako zanimljivo bilo ono “ako dođeš“. Da li su Mudre znale da oni dolaze, ili ne? Ili možda tumačenje Sna nije tako neposredno kao što se ona nadala. Taman se spremala da pita, kada Bair progovori:

„Avijenda? Dođi ovamo.“

Avijenda je natmureno čučala po strani, ruku obmotanih oko kolena, i piljila u tle. Na Bairine reči polako ustade. Da je Egvena nije poznavala, pomislila bi da se plaši. Avijenda je vukla noge dok se pela do Mudrih, pa kad je stigla do njih spusti pred noge svoju vreću i zamotane tapiserije.

„Vreme je“, kaza Bair, ali ne oštrim glasom. Svejedno, njene bledo-plave oči govorile su da nikakve nagodbe biti neće. „Trčala si sa kopljima najduže što si mogla. Duže no što je trebalo.“

Avijenda prkosno diže glavu. „Ja sam Devica koplja. Ne želim da budem Mudra. Neću!“

Lica Mudrih poprimiše oštre izraze. Egvenu sve to podseti na Ženski krug kad se suočava s nekom ženom koja se namerila na kakvu glupost.

„Već si prošla daleko lakše no što je to bio slučaj u moje vreme“, reče joj Amis kamenim glasom. „I ja sam odbila da dođem kada sam bila pozvana. Moje sestre slomile su mi koplja pred očima. Vezale su mi ruke i noge i golu-golcatu odnele do Bair i Kodelin.“

„I sa lepom lutkicom zadenutom ispod miške“, suvo dodade Bair, „da te podseti na to da se detinjasto ponašaš. Ako se dobro sećam, prvog meseca si bežala devet puta.“

Amis sumorno klimnu. „I svaki put bila pretučena toliko da sam buncala kao u groznici. Drugog meseca pobegla sam pet puta. Mislila sam da sam snažna i izdržljiva, ali nisam bila pametna. Trebalo mi je pola godine da shvatim kako si ti snažnija i surovija no što ću ja ikada biti, Bair. Vremenom sam prihvatila svoju dužnost i obavezu prema narodu. A i ti ćeš, Avijenda. Žene kao ti i ja imaju tu obavezu. Više nisi dete. Vreme je da ostaviš lutke – i koplja – i preobratiš se u ženu kakvom ti je suđeno da budeš.“