Dolazak Senke полностью

Oblutak u Metovim ustima već duže vremena nije stvarao vlagu. Met ga ispljunu, čučnu pored Randa i zagleda se ka sivom kovitlacu na tridesetak koraka ispred njih. Magla. Nadao se da će tamo, ako ništa drugo, biti hladnije. A prijalo bi mu i malo vode. Usne su mu ispucale. Met skide šal s glave i obrisa lice, ali tkanina ne upi mnogo znoja. Već se sav iznojio. Bilo mu je potrebno da malo sedne i odmori se. Noge su mu se skuvale u čizmama. Doduše, sav se skuvao. Magla se s leve i desne strane pružala duže od jedne milje, i dizala u vazduh kao neka okomita litica. Litica stvorena od guste izmaglice posred gole, spržene doline. Mora da tamo ima vode.

Zašto se ne raziđe? To mu se ni najmanje nije dopadalo. Glupiranje s Jednom moći ga je i dovelo tu gde je sad, a izgleda da će ponovo morati da se glupira sa njom. Svetlosti, kad bih se samo oslobodio Moći i Aes Sedai. Oganj me spalio, što bi to bilo lepo! Sve samo da ne zađe u tu maglu, bar još neki trenutak. „Ono je zaista bila ona Egvenina Aijelka“, promuklo graknu. Trčala je! Po ovoj vrelini. Noge ga zaboleše samo na tu pomisao. „Avijenda. Tako se, valjda, zvaše.“

„Ako ti tako kažeš“, odvrati Rand dok je pomno posmatrao maglu. Zvučao je kao da su mu usta puna prašine. Lice mu je izgorelo od sunca i pomalo se zanosio dok je čučao. „Ali šta bi ona ovde tražila? I to gola?“ Met odustade. Rand je nije ni video – nije skidao pogled s uskomešane magle još otkako su počeli da silaze niz planinu – niti je verovao da jue Met video. I to kako juri kao poludela, držeći odstojanje od njih dvojice. Činilo mu se da se zaputila ka toj čudnoj izmaglici. Po svemu sudeći, ni Rand nije bio preterano željan da zađe u maglu pred njima. Met se zapita da li i sam izgleda loše kao Rand. Dodirnu se po obrazu i žacnu. Izgleda da jeste tako. „Hoćemo li čitavu noć provesti ovde? Ova dolina je prilično duboka. Mrak će pasti za svega dva sata. Možda će tada biti malo hladnije, ali ne bih voleo da se susretnem s noćnim zverkama. To bi verovatno bili lavovi. Čuo sam da u Pustari ima lavova.“

„Jesi li siguran da želiš ovo da uradiš, Mete? Čuo si šta su Mudre rekle. Tamo možeš da pogineš ili poludiš. Mogao bi da se vratiš do šatora. Ostavio si mešinu s vodom na Kockičinom sedlu.“

Met požele da ga Rand nije podsetio na to. Najbolje da ne razmišlja o vodi. „Vatra me spalila, ne, ne želim. Ali moram. A šta je s tobom? Zar ti nije dosta što si krvavi Ponovorođeni Zmaj? Zar moraš da budeš i aijelski poglavica, plamen ga spalio? Šta ćeš ovde?“

„Moram da budem ovde, Mete. Moram.“ U Randovom promuklom glasu čulo se mirenje sa sudbinom, ali i nešto drugo – trunčica žudnog iščekivanja. Pa on je zaista poludeo; on želi to da uradi.

„Rande, možda je to odgovor koji svima daju. Mislim, oni zmijoliki ljudi. Idi u Ruidean. Možda uopšte ne moramo da budemo ovde.“ Zapravo, ni sam nije verovao u to, ali ona magla...

Rand se okrete i ćutke ga pogleda. Nešto kasnije reče: „Meni Ruidean nisu ni spomenuli, Mete.“

„Oh, oganj me sagoreo“, progunđa on. Nameravao je da se nekako vrati do onog dovratka u Tiru. Mislima odsutan, Met izvadi iz džepa tarvalonsku zlatnu marku i stade da se igra njome. Oni zmijoliki će mu dati još neke odgovore, hteli to ili ne. Nekako.

Bez ijedne reči više, Rand se diže i teturavo pođe ka magli, pogleda nepomično uprtog pravo pred sebe. Met požuri za njim. Spaljen nek sam. Spaljen nek sam. Ja ovo ne želim.

Rand zaroni pravo u gustu izmaglicu, ali Met je na tren oklevao pre no što pođe za njim. Napokon, mora da Moć održava tu maglenu zavesu, čiji se obod neprestano komeša – ali nikada ne odstupa niti se povlači, ni za palac. Krvava Moć, a on nema krvavog mu izbora. Taj prvi korak donese mu pravo olakšanje. Uneo ga je u jedan svet svežine i vlage. Met otvori usta da bi mu magla ovlažila jezik. Međutim, tri koraka kasnije poče da se brine. Nije video ni prst pred nosom. Randa nije ni razaznavao.

„Rande?“ Skoro da nije ni čuo sopstveni glas; magla oko njega kao da ga je progutala pre no što mu stiže do ušiju. Više nije bio siguran ni gde se nalazi, a oduvek je bio u stanju da zapamti kuda bi trebalo da ide. Svašta bi moglo da bude pred njim. Ili ispod njega. Stopala nije ni video; magla ga je potpuno okruživala. Međutim, on svejedno ubrza korak. I odjednom izađe iz magle i nađe se pored Randa, osvetljen nekom čudnom svetlošću koja nije bacala senke.