Magla je činila ogromnu kupolu što je skrivala nebo, a njena uskovitlana unutrašnja strana odavala je neku oštru bledoplavu svetlost. Ruidean nije bio ni izbliza veliki kao Tir ili Kaemlin, ali puste ulice bile su široke kao u tim gradovima, sa širokim trakama gole zemlje po sredini, kao da je nekada tu raslo drveće, i s vodoskocima s kipovima. Duž ulica pružale su se ogromne zgrade – neobične palate od mermera, stakla i kristala, koje su se dizale stotinama stopa u vazduh. Nigde se nije videla neka mala zgrada, ništa što bi moglo biti obična krčma, gostionica ili konjušnica. Samo ogromne palate – sa sjajnim stubovima, crvenim, belim ili plavim, pedeset stopa debelim i stotinu koraka visokim – i veličanstvene kule, od kojih su neke prodirale u blistave oblake iznad svega toga.
Iako veličanstven, videlo se da grad nikada nije dovršen. Mnoštvo tih strahotno veličanstvenih građevina završavalo se napuštenim skelama. Neki prozori bili su zastakljeni preko trideset stopa visokim vitražima, na kojima behu prikazani dostojanstveni i veličanstveni muškarci i žene, blistave zore ili noćno nebo posuto zvezdama; drugi su zjapili nedovršeni i davno napušteni. U fontanama nije bilo vode. Gradom je vladala mrtva tišina. Bilo je svežije no napolju, ali jednako suvo. Pesak je škripao pod koracima po bledom i glatkom pločniku.
Met svejedno pritrča najbližem vodoskoku, tek reda radi, i nagnu se preko do struka visokog belog oboda. Tri nage žene, dvostruko više od njega, s nekom čudnom širokoustom ribom iznad glava, gledale su široki prašnjavi bazen fontane, suv kao njegova usta.
„Naravno“, kaza iza njega Rand. „Trebalo je da se ranije setim.“
Met se osvrnu. „A čega to?“ Zagledan u fontanu, Rand se sav tresao od nemog smeha. „Saberi se, Rande. Nemoguće da si tek tako odjednom poludeo. Čega je to trebalo da se setiš?“
Met odjednom začu šuplje klokotanje i munjevito se ponovo okrete ka fontani. Mlaz vode debeo kao njegova noga suknu iz ribljih usta. On preskoči obod i potrča da stane ispod mlaza, zabacivši glavu i razjapivši usta. Hladna slatka voda – dovoljno hladna da se naježi, a slađa od vina.
Natopila mu je kosu, kaput i pantalone. Toliko je pio, da je mislio kako će se udaviti. Naposletku se zadihano zatetura i osloni na jednu kamenu nogu.
Rand je i dalje stajao i blenuo u fontanu. Lica izgorelog od sunca i ispucalih usana on se tiho smejao. „Bez vode, Mete. Rekle su kako ne smemo da ponesemo vodu, ali ničim nisu spomenule ono što je već ovde.”
„Rande? Zar ti nećeš da piješ?“
Rand se trže, pa zakorači u bazen s vodom što je sada dopirala do članaka, priđe mlazu, pa kao i Met zabaci glavu i otvori usta da se napije.
Met ga je zabrinuto gledao. Nije poludeo – ne još. Ali koliko bi dugo Rand tamo stajao i smejao se, umirući od žeđi, da on nije progovorio? Met ga ostavi i izađe iz fontane. Nešto vode što mu se cedila s odeće ušlo mu je u čizme. Nije obraćao pažnju na šljapkanje koje je pratilo svaki njegov korak; nije bio siguran da bi uspeo ponovo da obuje čizme ako ih sada izu je. Sem toga, prijalo mu je.
Zagledavši se u grad, on se zapita šta traži tu. Oni zmijoliki ljudi rekli su da će u suprotnom umreti, ali da li je dovoljno da samo bude u Ruideanu?
Bledoazurna svetlost nije bacala senke duž praznih ulica i po poludovršenim palatama. On se naježi između plećaka. Svi ti prazni prozori kao da su ga gledali, a krezubi zidovi kao da su mu se cerili. Tu bi moglo svašta da se krije...
„Srce mora da je ovamo, Mete.“ Rand izađe iz fontane, mokar do gole kože.
„Srce?“
„Mudre rekoše da moram ići u srce. Mora da su mislile na središte grada.“ Rand ponovo pogleda fontanu i voda odjednom stade. „Ispod nas je čitavo more dobre vode. Ali duboko. Toliko duboko da je skoro nisam pronašao. Kad bih mogao da je dovučem gore... Ali ne moramo da je traćimo. Možemo ponovo da se napijemo kad dođe vreme za odlazak.“
Met se mučno premesti s noge na nogu.
