Dolazak Senke полностью

Držali su se sredine široke ulice, idući duž ivica one trake gole zemlje. Usput su prolazili pored suvih fontana. Neke su se sastojale samo od kamenih bazena i mermernih postolja na kojima bi trebalo da su statue. Ništa u tom gradu nije bilo slomljeno, samo... nedovršeno. Palate su se duž ulice dizale kao litice. Unutra mora da ima nečega. Možda nameštaja, ako nije istruleo. Možda i zlata. Noževi. Na ovako suvom vazduhu noževi ne bi zarđali, ma koliko dugo stajali na otvorenom.

A možda je unutra i neki krvavi Mirdraal. Svetlosti, zašto sam toga morao da se setim? Da se samo setio da sa sobom iz Kamena ponese štap. Možda bi mogao da ubedi Mudre kako je to štap za šetnju. Sad više nema svrhe razbijati glavu oko toga. Poslužilo bi mu i drvo, kad bi imao čime da odseče granu. Eto, ponovo kad i ako. Zapita se da li je onaj ko je sagradio ovaj grad, ko god to bio, uspeo da uzgaji neko drvo. Dovoljno je dugo radio na očevom imanju da bi prepoznao dobru zemlju kad je vidi. Te duge trake golog zemljišta bile su toliko jadne da tu ne bi raslo ništa sem korova, pa čak ni to u nekim većim količinama. Međutim, sada ni korova nije bilo.

Posto su tako prešli jednu milju, ulica se odjednom okonča ogromnim trgom, otprilike milju širokim, i okruženim palatama od mermera i kristala. Iznenađujuće, ali posred tog ogromnog trga stajalo je dobrih stotinu stopa visoko drvo i širilo debele lisnate grane iznad prašnjavog belog pločnika, blizu koncentričnih krugova načinjenih od providnih i svetlucavih staklenih stubova, tankih kao igle u poređenju sa svojom visinom, koja beše skoro jednaka visini drveta. Da nije bio toliko opčinjen stvarima kojima je ostatak trga bio zatrpan, Met bi se pitao kako to da drvo raste bez sunčeve svetlosti.

Koliko je Met mogao da vidi, od svih ulica što su izlazile na trg pa do prstena od kristalnih stubova pružala se po jedna staza, ali između njih behu razbacane statue od kamena, kristala ili metala – i to bez postolja. A među njima... Isprva nije znao kako da ih nazove. Pljosnati srebrni prsten, deset stopa u prečniku i tanak kao oštrica noža. Šiljak od nekog blistavog crnog metala, uzan kao koplje i toliko i dugačak, koji je stajao kao da je jednim krajem ukopan u zemlju. Bilo je tu na stotine drugih stvari, pa i hiljade, svih mogućih oblika i od svakog mogućeg materijala.

Ogromni trg bio je zakrčen njima.

Zahvaljujući onom crnom metalnom koplju, koje je tako neprirodno stajalo uspravno, Met odjednom shvati šta je sve to. Ter’angreali. Ili neke druge stvari koje su u vezi s Jednom moći. Mora da je tako. I onaj kameni dovratak u Velikom skladištu Kamena Tira stajao je uspravno, i to ničim poduprt.

Taman se spremao da se okrene i vrati, kad Rand produži, ni ne dajući oko sebe. Zastao je svega jednom i zagledao se u dve figurice koje teško da su zaslužile da budu među svim tim stvarima. Statue su bile možda po stopu visoke, čovek i žena sa kristalnom kuglom u ruci. On se napola saže da ih dodirne, ali se uspravi tako brzo da Met skoro pomisli kako mu se učinilo.

Trenutak kasnije, Met pođe za njim i požuri da ga sustigne. Što su bliže bivali prstenovima svetlucavih stubova, to on beše napetiji. Sve te stvari oko njega u nekoj su vezi s Moći, a i stubovi. Bio je siguran u to. Ti nemoguće visoki tanki kristalni stubovi blistali su na plavičastoj svetlosti. Samo su rekli kako moram da dođem ovamo. Pa, ovde sam. Ničim nisu spomenuli krvavu Moć.

Rand se ukopa u mestu tako naglo da Met pređe još tri koraka ka prstenovima pre no što to shvati. Zurio je u drvo, vide Met. Drvo. Met pođe napred kao omamljen. Nijedno drvo nema trostruko lišće. Sem jednog – drveta iz legende.

„Avendesora“, tiho kaza Rand. „Drvo života. Ovde je.“ Pod razgranatom krošnjom, Met skoči da uhvati jedan list, ali omanuo je za čitav korak od najnižeg. Zadovoljio se time da zađe dublje pod lisnati krov i nasloni se na deblo. Trenutak kasnije sede na zemlju, tako oslonjen o drvo. Stare priče bile su istinite. Osećao je... Ispunjenost. Mir. Spokoj. Čak su ga i noge manje bolele.

Rand prekrštenih nogu sede do njega. „Sada verujem u priče. Kako je Goetam četrdeset godina sedeo pod Avendesorom da bi stekao mudrost. Sada verujem u to.“

Met pusti glavu da se osloni o deblo. „Ja se, vala, ne bih baš nadao da će mi ptice donositi hranu. Ponekad bi morao da ustaneš.“ Ali jedno sat vremena ne bi bilo loše. Pa ni čitav dan. „To je svejedno besmislica. Kakvu bi hranu ptice ovde mogle da nađu? Koje ptice?“

„Možda Ruidean nije uvek bio ovakav, Mete. Možda... Ne znam. Možda je Avendesora bila negde drugde.“

„Negde drugde“, promrmlja Met. „I ja bih voleo da sam negde drugde.“ Ali... osećaj je... dobar.

„Negde drugde?“ Rand se okrete i pogleda visoke tanane stubove, kako blistaju tako blizu. „Dužnost je teža od planine“, uzdahnu.