Dolazak Senke полностью

Bio je to deo izreke koju je pokupio u Krajinama. „Smrt je lakša od pera, a dužnost teža od planine.“ Za Meta je to bila čista glupost, ali Rand je već ustajao. Met se nevoljno povede za njegovim primerom. „Šta misliš da ćemo tamo naći?“

„Mislim da dalje moram sam“, polako odgovori Rand.

„Kako to misliš?“ – ljutito zatraži da čuje Met. „Stigao sam dovde, zar ne? Neću sada da odustanem.“ Ali bih baš voleo!

„Ne govorim o tome, Mete. Ako stupiš tamo, izađeš kao poglavar klapa ili umreš. Ili izađeš lud. Mislim da drugog izbora nema. Sem ako, možda, i Mudre ne ulaze tamo.“

Met je oklevao. Umreti i živeti ponovo. Tako su mu rekli. Ali nije nameravao da postaje aijelski poglavar; Aijeli bi ga verovatno načičkali kopljima. „Prepustićemo to sreći“, kaza i izvadi iz džepa tarvalonsku marku. „Ovo će mi postati srećni novčić. Plamen i idem s tobom; glava – ostajem.“ On brzo baci zlatnik u vazduh, pre no što Rand stiže da se pobuni.

Ali nekako omaši da ga uhvati; marka se odbi o njegove prste, zveknu o pločnik, dvaput odskoči... I zaustavi se na ivici.

On namrgođeno pogleda Randa. „Je l’ ti to namerno radiš?“

„Ne.“ Novčić pade, i otkri bezvremeno žensko lice okruženo zvezdama. „Izgleda da ostaješ ovde, Mete.“

„Jesi li ti to upravo...?“ Voleo bi da Rand ne usmerava u njegovoj blizini. „Oh, plamen me sagoreo, ako baš hoćeš da ostanem ovde – ostaću.“ Met zgrabi zlatnik i gurnu ga u džep. „Slušaj, ti idi tamo, uradi šta god moraš da uradiš, i izlazi napolje. Hoću da odem odavde, i nemam namere da te doveka čekam. I nemoj da misliš da ću poći za tobom, stoga bolje pazi šta radiš.“

„Ni u snu ne bih pomislio da bi ti to uradio, Mete“, kaza mu Rand. Met ga sumnjičavo pogleda. Zašto se ceri? „Samo da si ti to shvatio. Aaah, hajde idi i postani krvavi aijelski poglavar. Ionako ličiš.“

„Ne ulazi tamo, Mete. Šta god da se desi, nemoj.“ On sačeka da Met klimne pre no što se okrete.

Met je stajao i posmatrao ga kad je zakoračio među blistave stubove. Učinilo mu se kao da je smesta nestao u blesku. Samo varka, reče Met sebi.

To je sve. Samo krvava varka.

On se zagleda među stubove, držeći se podalje i naprežući se da ponovo ugleda Randa. „Pazi šta krvavo radiš“, povika. „Zadaviću te ako me ostaviš u Pustari s Moirainom i krvavim Aijelima. Baš me briga što si Ponovorođeni Zmaj!“ Trenutak kasnije, dodade: „Neću da te vadim iz nevolja! Čuješ li?“ Odgovora nije bilo. Ako ne izađe za jedan sat... „Lud je što je i ušao tamo“, progunđa. „Pa, ja neću da mu vadim kestenje iz vatre. On je taj što može da usmerava. Ako je gurnuo glavu u osinje gnezdo, neka se usmeravanjem izvuče.“ Dajem mu sat vremena. A onda će otići,ratio se Rand ili ne. Samo će se okrenuti i otići. Naprosto otići. Eto šta će uraditi. Baš to.

Glava ga je zabolela od prelamanja plavičaste svetlosti kroz tanke staklene stubove. On se okrete i besciljno zaputi stazom kojom su i došli, nelagodno odmeravajući ter’angreale – ili šta god da su – po trgu. Šta on traži ovde? I zašto?

Odjednom se ukopa, zagledan u jedan od tih neobičnih predmeta. Bio je to veliki dovratak od uglačanog crvenog kamena, nekako čudno izvitoperen, tako da je pogled klizio s njega. On mu polako priđe, zaobišavši neke blistave šiljke njegove visine i niske zlatne ramove ispunjene staklom. Jedva da ih je i primetio, koliko se zagledao u dovratak.

Bio je isti. Isti uglačani crveni kamen, ista veličina, isti izvitopereni uglovi. Duž dovratka pružala su se tri reda trouglova, vrhova okrenutih nadole. Da li je to bilo i na onom u Tiru? Nije mogao da se seti; prošli put nije pokušavao da upamti sve sitnice. Bio je isti; mora da jeste. Možda kroz onaj ne može ponovo da prođe, ali kroz ovaj ovde... Eto prilike da dohvati one zmijolike i natera ih da mu odgovore na još nekoliko pitanja.

Zaškiljivši zbog prelamanja svetlosti, on se ponovo zagleda ka stubovima. Dao je Randu sat vremena. To je dovoljno da prođe kroz taj dovratak i da se vrati. Možda neće ni raditi, pošto se poslužio njegovim blizancem iz Tira. Oni jesu isti. A opet, možda i hoće. Ali to znači ponovni susret s Jednom moći.

„Svetlosti“, progunđa. „Ter’angreali. Putni kamenovi. Ruidean. Šta smeta još jednom?“

I zakorači. Kroz zid zaslepljujuće bele svetlosti i gromoglasnu riku koja je gušila svaki drugi zvuk.

Trepnuvši, Met se zagleda oko sebe i proguta najpoganiju psovku koju je znao. Gde god da se našao, to nije isto mesto na kome je ranije bio.