Izvitopereni dovratak nalazio se posred ogromne odaje koja je izgleda bila zvezdolika, koliko je on mogao da razazna kroz pravu šumu debelih osmostranih stubova, čije su oštre žute ivice odavale meku svetlost. Crni kao noć, izuzev blistavih ivica, dizali su se iz prljavobelog poda sve do tmine daleko iznad njegove glave, u kojoj su se čak i žute pruge gubile. Stubovi i pod kao da su bili od stakla, ali kad se saže i šakom pređe preko poda, Met napipa kamen. I to prašnjav kamen. Obrisao je ruku o kaput. Vazduh je bio ustajao, a u prašini na podu videli su se samo njegovi tragovi. Dugo već tu nikoga nije bilo.
Razočaran, on se okrete da se vrati kroz ter’angreal.
„Veoma dugo vremena.“
Met se munjevito okrenu, zagrabivši u rukav za nožem koji nije bio tu. Čovek među stubovima pred njim nimalo nije ličio na one zmijolike ljude. Kad ga Met ugleda, zažali što je Mudrima predao i one noževe iz čizama.
Čovek pred njim bio je visok, viši no Aijeli, i vižljast, ali ramena preširokih u odnosu na uzani struk, i kože bele kao najfinija hartija. Ruke i gole grudi bile su obmotane kaiševima od neke blede kože, ukrašenim srebrom, a crni kilt padao mu je do kolena. Oči su mu bile prekrupne, skoro bezbojne, i upale u uzano lice. Kratka bledoriđkasta kosa bila je nakostrešena kao četka, a usi priljubljene uz glavu i pomalo šiljate. On se nagnu ka Metu i duboko udahnu, razjapivši usta da uvuče više vazduha, što otkri njegove oštre zube. Odavao je utisak lisice koja se sprema da skoči na pile.
„Veoma dugo vremena“, kaza on i ispravi se. Glas mu beše grub, skoro kao režanje. „Jesi li saglasan sa sporazumima? Nosiš li sa sobom gvožđe, muzičke
„Ništa od toga“, polako odgovori Met. Ovo nije ono isto mesto, ali ovaj postavlja ista pitanja. A i isto se ponaša. Udiše njegov miris.
„Ne!“ Te krupne bezbojne oči razdraženo trepnuse. „Ne smeš da odeš. Hajde. Odvešću te tamo gde hoćeš. Hajde.“ A onda ustuknu, mahnuvši obema rukama. „Hajde.“
Obazrevši se ka ter’angrealu, Met pođe za njim. Samo kad se taj ne bi cerio. Možda je hteo da ga ohrabri, ali ti zubi... Met se reši da više nikada ne preda
Veliki petostrani dovratak više je podsećao na ulaz u tunel, jer je hodnik iza njega bio istovetne veličine i oblika, s onim blistavim žutim prugama duž ivica. Kao da se pružao unedogled, gubeći se u sumraku, mestimično isprekidan velikim petostranim dovracima. Čovek u kiltu nije se okrenuo da povede sve dok se obojica nisu našli u hodniku, a i tada se stalno osvrtao, kao s namerom da se uveri da je Met još tu. Vazduh više nije bio ustajao; umesto toga osećao se neki slabašni neprijatni miris, nešto golicavo prisno, ali neprepoznatljivo.
Kad prođoše prvi dovratak Met zaviri kroz njega i uzdahnu. Iza osmostranih crnih stubova, posred prljavobelog staklastog poda nalazio sezvitopereni dovratak od crvenog kamena, a u prašini se videli tragovi čizama i uzanih bosih stopala kako vode od ter’angreala do ulaza u hodnik. Osvrte se iza sebe. Umesto da se posle pedesetak koraka završi u istoj takvoj odaji, hodnik se gubio u daljini. Slika beše istovetna s onim što je video ispred sebe. Vodič mu uputi oštrozubi osmeh; delovao je gladno.
Znao je da bi trebalo da očekuje nešto nalik onome s čim se sreo na drugoj strani dovratka u Kamenu. One kule menjale su mesta. Ako mogu kule, zašto ne i sobe.
Zagleda se kroz sledeći kraj koga je prošao i ponovo vide crne stubove, ter’angreal od crvenog kamena i tragove u prašini. Kada se njegov vodič s uzanom vilicom ponovo osvrnu, Met mu se iskezi. „Nemoj da misliš da si uhvatio u zamku neko malo dete. Ako pokušaš da me prevariš, živog ću te odrati.“
Čovek se trže, blede oči se razrogačiše, a onda slegnu ramenima i namesti kaiševe ukrašene srebrom što su mu se pružali preko grudi. Podrugljivim osmehom kao da je privlačio pažnju na to što radi. Met se odjednom zapita kakva je to bleda koža. Nije valjda...
