Čovek zareža i ukočeno požuri napred. Met nije mario da li se njegov vodič uvredio. Ali voleo bi da ima makar jedan nož.
Nije znao koliko su dugo hodali. Hodnik je sve vreme bio isti, sa zakrivljenim zidovima i blistavim žutim prugama. Kroz svaki dovratak videla se ista odaja, s ter’angrealom i otiscima stopa u prašini. Zbog te jednoličnosti teško je bilo primetiti protok vremena. Met je počeo da se brine koliko je već tu. Sigurno je prošlo više od jednog sata, koliko je sebi odredio. Odeća mu je sada bila samo vlažna, a čizme više nisu šljapkale. Ali svejedno je hodao dalje, zagledan u vodičeva leđa, i dalje.
Odjednom, hodnik se završi novim dovratkom. Met trepnu. Zakleo bi se da se samo tren ranije hodnik pružao u beskraj. Ali pomnije je gledao oštrozubog vodiča no ono što je bilo pred njim. A onda se osvrnu i skoro opsova. Hodnik se iza njega pružao toliko daleko da se činilo kao da se blistave pruge skupljaju u jednu tačku. A nigde duž njega nije bilo nikakvog prolaza.
Kada se okrete, bio je sam ispred velikog petostranog dovratka.
I nađe se u još jednoj zvezdastoj odaji beloga poda, mada ne onako velikoj kao ona – ili one – sa stubovima. Bila je kao osmokraka zvezda sa staklastim crnim postoljem na svakom kraku, nalik na dva hvata širok režanj uzet iz nekog od onih stubova. Blistave žute pruge tekle su duž oštrih ivica odaje i postolja. Met tada shvati da je onaj neprijatni miris tu snažniji, i prepoznade ga. Bio je to miris legla neke divlje životinje, ali nije obraćao pažnju na njega, jer je odaja bila potpuno prazna.
Polako se okrećući u mestu, on namršteno pogleda postolja. Valjda bi na njima trebalo da bude neko da mu odgovori na pitanja. Varaju ga. Kad je već došao dotle, trebalo bi da dobije odgovore.
Odjednom se okrete, a pogled mu polete ne prema postoljima, već prema glatkim sivim zidovima. Dovratak je nestao; nije bilo izlaza odatle.
Ali pre no što se on do kraja okrete, na postoljima se pojaviše ljudi nalik njegovom vodiču, ali drugačije odeveni. Četiri muškarca i četiri žene, s kosom koja se dizala u kreste a potom im padala niz leđa. Svi su na sebi imali duge bele suknje koje su im skrivale stopala. Žene su bile u belim bluzama do butina, s visokim čipkanim okovratnicima i bledom čipkom na rukavima. Muškarci su nosili još više kaiševa no Metov vodič, i to širih i ukrašenih zlatom. Kaiševi svakog muškarca nosili su po dva gola noža. Sudeći po boji, Met bi rekao da su im sečiva bronzana, ali dao bi sve svoje zlato za makar jedan od njih.
„Govori“, reče jedna od žena, onim režećim glasom. „Po drevnom sporazumu, ovde se sklapa dogovor. Šta ti je potrebno? Govori.“
Met je oklevao. Oni zmijoliki nisu to rekli. Ovi ovde gledali su ga kao lisice svoju večeru. „Ko je Kćer Devet meseca, i zašto moram njome da se oženim?“ Nadao se da se to računa kao jedno pitanje.
Niko mu ne odgovori. Niko nije ni progovorio. Samo su ga i dalje gledali tim krupnim bledim očima.
„Trebalo bi da mi odgovorite“, kaza. Tišina. „Vatra vam kosti sagorela, odgovorite mi! Ko je Kćer Devet meseca, i zašto moram njome da se oženim? Kako ću to umreti i ponovo živeti? Šta znači odreći se pola svetlosti sveta? To su moja tri pitanja. Recite nešto!“
Mrtva tišina. Čuo je sopstveno disanje i krv kako mu tutnji u ušima.
„Nemam namere da se ženim. Niti da umirem, živeo ponovo nakon toga ili ne. Šetam se s rupama u pamćenju, rupama u životu, a vi me gledate kao budale. Da se ja pitam, hteo bih da se te rupe ispune, ali bar će odgovori na moja pitanja možda popuniti neke buduće rupe. Morate da...“
„Gotovo“, proreža jedan muškarac, a Met trepnu.
Gotovo? Šta je gotovo? Šta time hoće da kaže? „Plamen vas oslepeo”, progunđa. „Duše vam izgorele! Isti ste kao Aes Sedai. Pa, ja hoću da budem slobodan od Aes Sedai i Moći, i hoću da odem odavde i vratim se u Ruidean, ako nećete da mi odgovorite. Otvorite vrata i pustite me da...”
„Budalo“, režeći prošapta jedna od žena, a ostali ponoviše. Budalo. Budalo. Budalo.
„Mudro od tebe što si zatražio da odeš, kad nisi odredio ni cenu, ni uslove.“
„Ali budala si što se najpre nisi saglasio sa cenom.“
„Mi ćemo odrediti cenu.“
Govorili su tako brzo da Met nije mogao da odredi ko šta priča.
„Ono što je traženo biće dato.“
„Cena će biti plaćena.”
„Oganj vas sagoreo“, viknu on, “o čemu to...“
Tama se sklopi oko njega. Nešto mu je bilo oko grla. Nije mogao da diše. Vazduha. Ne može da...
„Gotovo“, kaza jedan muškarac, a za njim jedna od žena: „Gotovo.” Met pogledom prelete duž zidova, a onda ih ošinu pogledom, okrenuvši se oko sebe da ih sve vidi kako stoje na svojim postoljima i gledaju ga s visine. „Gotovo? Šta je gotovo? Ne vidim vrata. Vi lažljivi...“
