Dok se on spusti do podnožja, povorka iz Ruideana već se zaustavila na jednoj zaravni od ispucale gline. On pokaza svojim ljudima da stanu pa nastavi sam, spustivši veo. Primetio je kako se i drugi ljudi spuštaju s planine i prelaze preko zapekle zemlje. Koliko ih je? Pedesetak? Možda stotinu? Nekih ljudi koje je očekivao nije bilo. Sealdra je, kao i obično, bila u pravu – neki nisu poslušali snove svojih Mudrih. Bilo je nekih koje nikada ranije nije sreo, kao i ljudi koje je pokušavao da ubije i onih što su njega hteli da ubiju. Ako ništa drugo, bar niko nije bio zabrađen. Ubiti ispred jednog Džena smatralo se skoro jednakim zlom kao ubiti Džena. Ponadao se da i ostali to imaju na umu. Samo ako jedan od njih pokuša neku podlost, i velovi će se dići, a ratnici koje je svaki poglavar poveo sa sobom pojuriti niz planinu i ova suva glina natopiće se krvlju. Svakog časa je očekivao da mu neko zarije koplje u rebra.
Iako je sve vreme pazio na stotinu mogućih ubica, nije mogao a da se ne zagleda ka Aes Sedai u kitnjasto izrezbarenim nosiljkama, koje su nosači polako spuštali na zemlju. Behu to žene kose toliko bele da se činila providnom. Bezvremena lica, tako krhka da se on uplašio kako će ih vetar raspršiti. Čuo je da godine prolaze pored Aes Sedai. Koliko li njih dve imaju godina? Šta li su u svom životu videle? Sećaju li se kada je njegov veliotac Komran pronašao ogijerski steding na Zmajevom zidu i počeo da trguje sa njima? A možda se čak sećaju i vremena kada je Komranov veliotac Rodrik poveo Aijele da pobiju ljude u gvozdenim košuljama, koji su prešli Zmajev zid? Aes Sedai ga pogledaše – jedan par očiju bese oštre plave boje, a drugi tamnosmeđ; bile su to prve tamne oči koje je u životu video – i kao da mu pročitaše misli. Znao je da je za nešto odabran, ali ne i za šta. Uz veliki napor volje, on se otrže od ta dva pogleda, koja kao da su ga poznavala bolje od njega samog.
Jedan mršav sedokos čovek, visok iako pogrbljen, istupi iz družine Džena, a za njim dve prosede žene koje kao da su bile sestre, s istovetnim dubokim zelenim očima i pokretima glave. Ostatak Džena s nelagodom se zagleda u zemlju, da ne bi gledali Aijele, ali ne i to troje.
„Ja sam Dermon“, dubokim i snažnim glasom reče muškarac, a njegove plave oči bile su nepokolebljive kao u ma kog Aijela. „Ovo su Mordaina i Narisa.“ Pokaza najpre na jednu, pa na drugu ženu. „Mi govorimo u ime Ruideana i Džen Aijela.“
Poglavari oko Mandeina zažagoriše. Većina njih ni najmanje nije volela što Dženi tvrde da su Aijeli – baš kao i oni. „Zašto ste nas pozvali ovamo?“ – zatraži on da čuje, mada ga je peklo priznanje da se odazvao na nečiju naredbu.
Umesto da odgovori, Dermon upita: „Zašto ne nosiš mač?“ To izazva ljutito gunđanje.
„To je zabranjeno“, odreza Mandein. „To bi čak i Dženi trebalo da znaju.“ Podiže koplja i dodirnu nož za pojasom, pa luk na leđima. „Ovo je čestito ratničko oružje.“ Ponovo se začu gunđanje, ali sada u znak odobravanja, čak i od nekih što su zakleli da će ga ubiti. Svejedno će to pokušati, ako im se ukaže prilika, ali odobravali su ono što je upravo rekao. A izgleda da im nije smetalo da on priča, pošto one Aes Sedai gledaju.
„Ne znaš zašto“, kaza Mordaina, a Narisa dodade: „Premnogo toga ne znaš, a morao bi znati.“
„Šta vi hoćete?“ – ljutito zapita Mandein.
„Vas.“ Dermon pogledom obuhvati sve Aijele. „Oni među vama koji hoće da predvode moraju doći u Ruidean i naučiti odakle potičemo, i zašto ne nosite mačeve. Oni koji to nisu u stanju, neće preživeti.“
„Obratile su vam se vaše Mudre“, reče Mordaina, Mu suprotnom ne biste bili ovde. Znate cenu koju će platiti oni što odbiju.“
Čarendin se progura napred i prostreli pogledom najpre Mandeina, pa onda Džena. Mandein je bio zaslužan za dugi namreskani ožiljak na Čarendinovom licu; tri puta su se međusobno skoro ubili. „Samo da dođe kod vas?“ – upita Čarendin. „Ko god među nama da dođe do vas, predvodiće Aijele?“
„Ne.“ Ta reč beše slabašna kao šapat, ali svejedno je svi čuše. Izgovorila ju je tamnooka Aes Sedai što je sedela u svojoj izrezbarenoj stolici s ćebetom preko nogu, kao da joj je hladno pod okrutnim suncem. „To će kasnije uslediti“, nastavi ona. „Kamen što nikada ne pada pašće da obznani njegov dolazak. Od krvi, ali krv ga neće odgajiti, izaći će iz Ruideana u zoru i vezati vas vezama koje nećete moći da raskinete. Povratiće vas i uništiti.“
Neki od poglavara septi krenuše da odu, ali niko ne načini više od nekoliko koraka. Svi su čuli reči svojih Mudrih.
,„Ovo je neka prevara“, povika Čarendin. Kada ga Aes Sedai pogledaše, on spusti glas, ali i dalje beše besan. „Vi smerate da preuzmete vlast nad septama. Aijeli se nikome ne klanjaju.“ A onda se trže, pokušavajući da izbegne poglede Aes Sedai. „Nikome“, progunđa.
„Ne tražimo vlast“, kaza im Narisa.
