„Mi polako nestajemo“, reče Mordaina. „Doći će dan kada Džena više biti neće, i samo ćete vi pamtiti Aijele. Vi morate preostati, ili je sve ovo bilo uzalud i protraćeno.“
Spokojna sigurnost njenog glasa ućutka Čarendina, ali je Mandein imao još jedno pitanje. „Zašto? Ako vam je znan vaš usud, čemu onda ovo?“ Pokaza ka zgradama u daljini.
„To je naša svrha“, mirno odgovori Dermon. „Dugo smo godina tražili ovo mesto, i sada ga pripremamo – mada ne za ono što smo prvobitno imali na umu. Mi smo tu da činimo ono što moramo i budemo verni.“
Mandein pogleda sedokosog čoveka pravo u lice. Na njemu nije bilo straha. „Ti si Aijel“, kaza, a kada neki poglavari septi preneraženo uzdahnuše, on viknu: „Ja ću poći k Džen Aijelima.“
„U Ruidean ne smeš stupiti naoružan“, reče mu Dermon.
Manđein se grohotom nasmeja na njegovu drskost. On od Aijela traži da bude nenaoružan. Skidajući sa sebe oružje, Mandein zakorači. „Povedi me u Ruidean, Aijelu. Moja hrabrost je ravna tvojoj.“
Rand trepnu. On je
Zašao je daleko dublje među stubove no što bi ga jedan korak odneo, i bio je prilično bliži Muradinu no ranije. Aijelov ukočeni pogled pretvorio se u grozno mrštenje.
Pesak zaškripa pod Randovim čizmama kada je koraknuo napred.
Zvao se Rodrik i imao je skoro dvadeset godina. Sunce je bilo kao zlatni žulj na nebu, ali on je držao veo preko lica i bio na oprezu. Koplja mu behu pripravna – jedno u desnici, a tri pričvršćena s unutrašnje strane malenog štita od bivolje kože – kao i on sam. Džeordam je bio dole, na ravnici pokrivenoj smeđom travom, južno od brda, gde je većina žbunja bila sparušena. Starčeva kosa bila je bela, kao onaj sneg o kojima stari pričaju, ali pogled mu je bio oštar. Džeordam jamačno nije bio u potpunosti zaokupljen posmatranjem bunardžija kako pune mešine.
Na severu i istoku pružale su se planine. Severni venac bio je visok, oštar i belih vrhova, ali kao kepec naspram istočnih čudovišta. Te planine su izgledale kao da zemlja pokušava da dodirne nebesa, a možda je tako i bilo. Možda je ono belo na planinskim vrhovima sneg? Ali to nikada neće otkriti. Suočeni s ovim, Dženi će sigurno odlučiti da krenu na istok. Već mesecima putuju duž tog planinskog zida i s mukom vuku svoja kola, sve vreme pokušavajući da poreknu Aijele koji ih slede. Bar je bilo vođe kada su prešli reku, mada veoma malo. Godine su prošle otkako je Rodrik video reku dublju od svojih kukova. Većina vodotokova bila je isušena. Nadao se da će kiše ponovo doći i da će se zemlja opet zazeleneti. Sećao se da je svet bio zelen.
Konje je čuo pre no što ih je video. Tri konjanika jahala su preko brda, odeveni u duge kožne košulje opšivene metalnim diskovima. Dvojica su imala koplja. Poznavao je onoga što ih je predvodio; bio je to Garam, sin poglavara varoši koju su Aijeli ostavili za sobom, ne mnogo stariji od Rodrika. Ti varošani bili su potpuno slepi. Uopšte nisu videli Aijele koji su se promeškoljili pošto su konjanici prošli kraj njih, a onda se ponovo prikrili. Rodrik spusti veo; tu neće biti ubijanja, sem ako ga konjanici ne otpočnu. Nije žalio zbog toga – ne baš – ali nije mogao ni da se nagna na poverenje prema ljudima koji žive u kućama i varošima. Premnogo je bitaka bilo s takvima, a priče kažu da je oduvek tako.
Garam zauzda konja i diže ruku u znak pozdrava. Bio je to nizak tamnook čovek, kao i ona dvojica za njim, ali sva tri konjanika delovala su prekaljeno i sposobno. „Ho, Rodriče. Jesu li tvoji dovršili punjenje mešina za vodu?“
„Vidim te, Garame.“ Potrudio se da mu glas bude ravan i bezizražajan. Osećao se nelagodno što vidi ljude na konjima, čak i više no zbog činjenice da nose mačeve. Aijeli imaju tovarne životinje, ali ima nečeg neprirodnog u jahanju konja. Šta će ti onda noge? „Skoro da jesmo. Da li tvoj otac povlači svoju dozvolu da se opskrbimo vodom na njegovoj zemlji?“ Nijedna druga varoš nikada pre toga nije dala dozvolu. Za vodu su morali da se bore, ako su ljudi u blizini, baš kao i za sve ostalo – a gde ima vode, tu ima i ljudi. Neće mu biti lako da sam ukloni tu trojicu. On se pripremi za ples i verovatnu pogibiju.
„Ne povlači“, odgovori Garam. Nije ni primetio Rodrikovu pripravnost. „Izvor u našoj varoši je bogat vodom, a moj otac kaže da će nam bunari koje ste vi iskopali ostati kad odete. Ali učinilo mi se da je tvoj deda hteo da zna kada oni drugi krenu, pa sam došao da ti kažem da su pošli.“ A onda se nasloni na jabuku sedla. „Reci mi, da li su oni zaista isti narod kao vi?“
„Oni su Džen Aijeli, a mi smo Aijeli. Isti smo, ali i ne. Ne mogu to bolje da objasnim, Garame “ Zapravo, ni sam to nije razumeo.
„Kuda su krenuli?“ – upita Džeordam.
