Rodrik se mirno pokloni svom veliocu; čuo je korake stopala u mekim čizmama i znao da neki Aijel dolazi, ali varošani nisu primetili da im se Džeordam približio i iznenađeno zategnuše uzde. Samo Garamova ispružena ruka spreči drugu dvojicu da spuste koplja. Rodrik i njegov veliotac jednostavno su čekali.
„Istočno“, odgovori Garam kada ponovo povrati vlast nad konjem. „Preko Kičme sveta.“ Pokaza ka planinama koje su grizle nebo.
Rodrik se tržnu, ali Džeordam hladno upita: „Šta je na drugoj strani?“
„Koliko ja znam, možda i kraj sveta“, odgovori Garam. „Nisam siguran da je te planine moguće preći.“ Na tren je oklevao. „Dženi sa sobom vode Aes Sedai. Čuo sam da ih ima na desetine. Zar vam nije nelagodno što putujete tako blizu Aes Sedai? Čuo sam da je svet nekada bio drugačiji, ali da su ga one uništile.“
Rodrik se veoma pribojavao Aes Sedai, mada mu se to nije videlo na licu. Bilo ih je samo četiri, a ne desetine, ali svejedno dovoljno da ga podseti na priče kako su Aijeli nekako izneverili Aes Sedai – a niko ne zna kako. Mora da Aes Sedai znaju. Retko kad se dešava da se udaljavaju od Džena, ali kad se to desi onda veoma tužno gledaju Aijele. Rodrik nije bio jedini koji je pokušavao da ih izbegava.
„Mi štitimo Džene“, kaza Džeordam. „Oni su ti koji putuju sa Aes Sedai.“
Garam klimnu, kao da je to veoma značajno, pa se nagnu napred i tiho reče: „Moj otac ima Aes Sedai kao savetnicu, mada pokušava to da sakrije od varoši. Ona kaže da moramo napustiti ova brda i poći na istok. Kaže da će voda ponovo poteći usahlim rekama, i da ćemo mi sagraditi veliki grad pored jedne takve. Priča ona svakakve stvari. Čujem da Aes Sedai nameravaju da podignu grad – našle su Ogijere da im ga sagrade. Ogijere!“ On odmahnu glavom, kao da se iz legendi vraća u stvaran svet. „Šta mislite, da li one to smeraju da ponovo zavladaju svetom? Aes Sedai? Mislim da bi trebalo da ih pobijemo pre no što nas ponovo unište.“
„Ti moraš učiniti kako misliš da je najbolje.“ Džeordamov glas nije odavao tok njegovih misli. „Ja moram da pripremim moj narod za prelazak preko onih planina.”
Tamnokosi čovek se ispravi u sedlu, očigledno razočaran. Rodrik je pretpostavljao da Garam želi aijelsku pomoć prilikom ubijanja Aes Sedai. „Kičma sveta“,
„Prikladan naziv“, odgovori Džeordam.
Rodrik se zagleda ka udaljenim planinama što su grabile ka nebu. Prikladan naziv za Aijele. Njihovo tajno ime, koje nikome ne kazuju, bilo je Zmajev narod. Nije znao zašto, već samo da se ono spominje jedino kada primaš koplja. Šta li je iza tog Zmajevog zida? Ako ništa drugo, bar će tamo biti ljudi protiv kojih će moći da se bore. Uvek je tako. Na celom svetu postoje samo Aijeli, Dženi i neprijatelji. Samo to. Aijeli, Dženi i neprijatelji.
Rand duboko uzdahnu, kao da satima nije disao. Oči su ga bolele koliko su stubovi oko njega blistali. One reči još su mu prolazile glavom. Svet se sastoji iz Aijela, Džena i neprijatelja. To se nije odigralo u Pustari. Video je – proživeo – vreme pre no što su Aijeli stigli u svoju Trostruku zemlju.
Sada je bio još bliži Muradinu. Aijel je kolutao očima i kao da se borio da korakne još jednom.
Rand krete dalje.
Dok je s lakoćom čučao na snegom pokrivenoj padini, Džeordam nije obraćao pažnju na hladnoću, već je posmatrao petoro ljudi kako mu prilaze gazeći kroz sneg. Trojica muškaraca u plaštovima i dve žene u širokim haljinama s mukom su se probijali kroz snežne nanose. Stari pričaju kako je zima trebalo odavno da se završi, ali oni pričaju svakakve priče. Tvrde da su se nekada godišnja doba menjala, i da se zemlja neprestano tresla a planine komešale kao voda kad u nju baciš kamen. Džeordam u to nije verovao. Imao je osamnaest godina, rodio se u šatorima, i jedino je takav život poznavao. Sneg, šatori i dužnost da štiti.
On spusti veo i polako ustade, oslonivši se na svoje dugo koplje da ne bi preplašio ljude iz kola, ali oni se svejedno ukopaše u mestu i razrogačeno pogledaše njegovo koplje, luk na njegovim leđima i tobolac za pojasom.
Izgleda da su svi bili njegovih godina. „Potrebni smo vam, Dženi?” – doviknu on.
„Zovete nas tako da biste nam se rugali“, odgovori mu jedan visoki čovek oštroga nosa, “ali to je istina. Mi
„To je laž!“ – odreza Džeordam. „Ja nikad nisam uhvatio mač u ruke!”
A onda duboko udahnu da bi se smirio. Njegov zadatak nije bio da se ljuti na Džene. „Ako ste se izgubili, vaša kola su onamo.” Pokaza kopljem ka jugu.
Jedna žena uhvati onog ostronosog za ruku i tiho progovori. Ostali klimnuše, pa naposletku to učini i oštronosi, mada nevoljno. Bila je lepa; zlatni pramenovi njene kose bežali su ispod tamnog šala kojim se umotala. Okrenuvši se ka Džeordamu ona kaza: „Nismo se izgubili.” Odjednom se zagleda u njega, kao da ga je tek tada ugledala, i čvršće se obmota šalom.
