On klimnu. Nije ni mislio da su se izgubili. Dženima obično polazi za rukom da izbegavaju one iz šatora, čak i kad im je potrebna pomoć. Ono malo što ih dođe čini to samo u očajanju, u potrazi za pomoći koju nigde drugde ne mogu da nađu. „Sledite me.”
Šatori njegovog oca bili su milju daleko. Niski i delimično pokriveni snegom, grlili su padine brda na kome su podignuti. Njegov narod je oprezno posmatrao pridošlice, ali posao nije stajao, bilo to kuvanje, popravka oružja ili grudvanje s detetom. Ponosio se svojom septom, koja je brojala skoro dve stotine ljudi. Bio je to najveći od deset bivaka raštrkanih severno od kola. Doduše, Dženi nisu bili zadivljeni. Smetalo mu je što je Džena mnogo više od Aijela.
Luin izađe iz svog šatora. Bio je visok, prosed čovek kamenog lica. Pričalo se da se nikada nije nasmejao; Džeordam ga zaista nikada nije video da se smeje. Ako se i smejao pre no što je Džeordamova majka umrla od groznice, Džeordam u to nije verovao.
Zlatokosa žena – zvala se Morin – ispričala je očekivanu priču. Dženi su trgovali s jednim selom, ograđenim zidom od brvana, a onda su muškarci iz tog sela noću došli i oteli stvari koje su trampili, pa i više od toga. Dženi uvek misle kako mogu da veruju ljudima što žive u kućama; uvek misle da će ih Put zaštititi. A onda su nabrojani mrtvi – očevi, jedna majka, prvobraća. I oteti – prvosestre, sestromajka i kćer. To poslednje iznenadilo je Džeordama. Morin je ogorčeno govorila o petogodišnjoj kćeri koju su oteli da je neka druga žena odgaja i gleda kako raste. Pažljivo je osmotrivši, Džeordam joj u sebi dodade nekoliko godina.
„Vratićemo ih“, obeća Luin. On prihvati svežanj kopalja koji mu dodadoše i zari ih u zemlju. „Možete ostati s nama, ako želite, sve dok ste voljni da branite sebe i nas ostale. Ako ostanete s nama, više vam neće biti dozvoljeno da se vratite među kola.“ Na te reči, oštronosi čovek se okrete i požuri natrag. Luin nastavi; retko se dešavalo da na te reči samo jedan ode. „Oni što žele da pođu sa nama u to selo, neka uzmu koplje. Ali zapamtite, ako uzmete koplje i okrenete ga protiv ljudi, moraćete da ostanete s nama.“ Njegov glas i pogled kao da su bili od ledenog kamena. „Što se Džena tiče, bićete mrtvi.“
Jedan od preostalih muškaraca na tren je oklevao, ali naposletku obojica izvadiše koplja iz zemlje. Kao i Morin. Džeordam je preneraženo pogleda, a čak i Luin trepnu.
„Ne moraš da uzmeš koplje da bi ostala“, kaza joj Luin, “ili da bismo mi vratili tvoje. Uzeti koplje označava spremnost na borbu, i to ne samo samoodbrane radi. Možeš da ga spustiš; u tome nema sramote.“
„Oteli su mi kćer“, odvrati Morin.
Na Džeordamovo zaprepašćenje, Luin skoro smesta klimnu. „Za sve postoji prvi put. Za sve. Neka tako bude.“ A onda se zaputi kroz bivak i poče da dodiruje ljude po ramenima, pozivajući ih u posetu tom ograđenom selu. Najpre je Džeordama dodirnuo. Otkako je dovoljno porastao da drži koplje, otac ga je uvek prvog birao. Tako i treba da bude.
Morin se teško snalazila s kopljem, pošto joj se držalje uplitalo u duge suknje.
„Ti ne moraš da ideš“, reče joj Džeordam. „Nijedna žena nikada nije. Mi ćemo ti dovesti kćer.“
„Nameravam da sama izbavim Kirin“, ljutito mu odvrati ona. „Nećeš me sprečiti.“ Tvrdoglava žena.
„U tom slučaju, moraš ovako da se obučeš.“ On pokaza svoj sivosmeđi kaput i pantalone. „Ne možeš u toj haljini da pešačiš noću kroz divljinu.“ Pre no što ona stiže da ustukne, on joj uze koplje iz ruku. „Nije lako naučiti da koristiš koplje.“ Dokaz tome bila su dvojica ljudi što su došli s njom, koji su posrtali dok su ih učili kako da drže koplja. Džeordam pronađe bradvu i skrati držalje za čitav korak. Ono što je preostalo bilo je četiri stope dugačko, računajući i čeličnu glavu dugu skoro stopu. „Ovim bodi. Ništa više. Samo bodi. Držalje se koristi i za odbranu, ali pronaći ću ti nešto da drugom rukom koristiš kao štit.“
Ona ga čudno pogleda. „Koliko imaš godina?“ – upita ga još čudnije. On joj reče, a ona zamišljeno klimnu glavom.
Trenutak kasnije, on upita: „Je li jedan od one dvojice tvoj muž?“ I dalje su se spoticali s kopljima.
„Moj muž već žali za Kirin. Više brine o drveću no o svojoj kćeri.“
„Drveću?“
„Drveću života.“ Kad je on ponovo bledo pogleda, ona odmahnu glavom. „Tri drvceta zasađena u burad. Oni se o njima staraju bolje no o sebi. Nameravaju da ih zasade kada pronađu neko bezbedno mesto. Kažu da će se tada vratiti stari dani. Oni. Rekla sam oni. Pa, dobro. Više nisam Džen.“ Ona zamahnu skraćenim kopljem. „Sada je ovo moj muž.“ Odmerivši ga pogledom, ona ga upita: „Da neko otme tvoje dete, da li bi ti pričao o Putu lista i patnji poslatoj da nas iskuša?“ On odmahnu glavom, a ona reče: „Tako sam i mislila. Biće od tebe dobar otac. Nauči me da se služim ovim kopljem.“
Čudna žena, ali lepa. On ponovo uze koplje od nje i poče da joj pokazuje, u hodu smišljajući ono što će učiniti. Sa skraćenim držaljem koplje je bilo veoma brzo i vešto.
