Morin ga je posmatrala, čudno se smešeći, ali koplje ga je obuzelo. „Videla sam tvoje lice u snu“, tiho mu reče ona, ali on je nije zaista razumeo. S takvim kopljem u rukama bio bi brži od čoveka s mačem. Sa lakoćom je mogao da zamisli kako Aijeli gaze sve ljude s mačevima. Niko neće moći da im se suprotstavi. Niko.
Svetlost blesnu kroz staklene stubove, skoro oslepivši Randa. Muradin je bio samo na korak ili dva ispred njega, zagledan pravo ispred sebe, sav iskežen. Stubovi ih vode nazad kroz vreme, u davno izgubljenu aijelsku povest. Randove noge kretoše same od sebe. Napred. I nazad kroz vreme.
Luin namesti preko lica veo koji je štitio od prašine i zagleda se ka malom bivaku gde je zamiruća vatra još tinjala pod gvozdenim kotlićem. Vetar mu donese miris napola zagorele guste čorbe. Vatra je bila okružena gomilama ćebadi osvetljenih mesečinom. Konja nigde nije bilo. Požele da je poneo malo vode, ali jedino je deci bilo dozvoljeno da piju vodu, sem u vreme obroka. Kao kroz maglu, pamtio je vreme kada je bilo više vode, kad nije bilo tako vrelo i prašnjavo i kada vetar nije neprestano duvao. Noć je donosila tek neznatno olakšanje, pošto bi plamenocrveno sunce zamenila užasna hladnoća. On se bolje umota svojim ogrtačem od divokozinih koža, koji mu je služio i kao pokrivač.
Njegovi drugovi se prišunjaše bliže, kao i on umotani u ogrtače. Usput su udarali kamenje i gunđali toliko glasno da je bio siguran kako će probuditi ljude ispod njih. Ali nije se žalio, pošto ni sam nije bio vešt u tome. Lica su im bila skrivena velovima protiv prašine, ali jasno ih je prepoznavao. Luku, najmišićavijeg i sklonog šalama. Gerana, krakatog kao čaplja i najbržeg među kolima. Čarlina i Alidžu, koji su ličili jedan na drugog kao jaje jajetu, osim što je Čarlin imao naviku da krivi glavu kada je zabrinut, kao sada; njihova sestra, Kolina, u tom je bivaku dole. Kao i Maigran, Luinova sestra.
Kada su pronašli pocepane devojačke torbe, svi su bili spremni da ih ožale i produže, kao toliko puta ranije. Čak i Luinov veliotac. Adan bi ih sprečio da je znao šta nameravaju. Adan sada sve vreme mrmlja o vernosti nekim Aes Sedai koje Luin nikada nije video, i očuvanju Aijela u životu. Aijela kao naroda, ali ne nekog određenog Aijela. Čak ni Maigran.
„Njih je četvorica“, prošapta Luin. „Devojke su s ove strane vatre. Ja ću ih probuditi – tiho – i odšunjaćemo se dok ti ljudi spavaju.“ Njegovi prijatelji se zgledaše, pa klimnuše. Trebalo je ranije da se dogovore šta će da rade, ali svi su samo mislili kako da oslobode devojke i neprimećeno napuste kola. Nije bio siguran da će moći da prate te ljude, niti da ih pronađu pre no što stignu do svog sela, skupine grubih koliba odakle su Aijele oterali kamenjem. Ako otimači stignu dotle, sve će biti izgubljeno.
„Šta ako se probude?“ – upita Geran.
„Ja ne ostavljam Kolinu“, odreza Čarlin, istovremeno s bratovljevim tišim: „Oslobodićemo ih, Gerane
„Hoćemo“, saglasi se Luin. Luka gurnu Gerana, a on klimnu.
Nije bilo lako po mraku silaziti niz padinu. Suve grančice pucale su pod njihovim nogama, a kamenje i obluci kotrljali se nizbrdo. Što je Luin više pokušavao da se tiho kreće, kao da je bio sve bučniji. Luka je upao u neko trnje, koje se glasno pokršilo, ali izvukao se bez glasa, jedino što se zadihao. Čarlin se okliznuo i skotrljao skoro sve do dole, ali tamo se ništa nije mrdnulo.
Luin zastade malo dalje od bivaka i plašljivo se zgleda sa svojim prijateljima, a onda ušunja u logor. Sopstveni dah zvučao mu je kao grmljavina, glasnije no hrkanje što je dopiralo ispod jedne gomile ponjava. On se ukoči kad hrkanje zastade i ponjave se pomeriše, pa opet udahnu kada se hrkanje ponovo začu.
Luin oprezno kleknu pored jedne od manjih gomila i strže u stranu grubo vuneno ćebe puno prašine. Maigran ga pogleda. Lice joj bese izmodričeno i nateklo, a haljina skoro potpuno pocepana. On joj zapuši usta rukom da ne bi vrisnula, ali ona ga je samo gledala, netremice i tupo.
„Zaklaću te kao svinju, dečko“, začu se glas i jedan bradati čovek u prljavoj odeći skoči na noge, a dugi nož u njegovoj ruci mutno zasja na mesečini. On ritnu ljude koji su mu ležali s leve i desne strane, što izazva stenjanje i buđenje. „Baš kao svinju. Umeš li da cičiš, dečko, ili vi samo bežite?“
„Beži“, kaza Luin, ali njegova sestra i dalje je samo tupo gledala. On je panično uhvati za ramena i povuče prema ostalima. „Beži!“ Ona se ukočeno izvuče ispod pokrivača, skoro potpuno mlitavo. Kolina je bila budna – čuo je kako cvili – ali se još čvršće obavijala prljavim ponjavama, pokušavajući da se sakrije u njima. Maigran je samo izgubljeno stajala, ništa ne videći.
„Izgleda da ni to ne umeš.“ Čovek se isceri i zaobiđe vatru, držeći nož pred sobom. Ostali se sada pridigoše u sedeći položaj i stadoše da se smeju i gledaju šta će se desiti.
