Luin nije znao šta da radi. Nije mogao da ostavi sestru. Jedino
Bradonja mu se približavao, veoma polako, sve vreme se smejući i uživajući.
„Neeeeeeeeeee!“ Čarlin izlete odnekud i baci se na čoveka s nožem, oborivši ga na zemlju. Ona druga dvojica skočiše na noge. Jedan, obrijane glave što je blistala na mesečini, zamahnu mačem da saseče Čarlina.
Luin nije bio siguran kako se sve to dogodilo. Nekako mu se drška teškog gvozdenog kotlića našla u rukama i on je zamahnuo. Kotlić uz zvuk glasnog pucanja pogodi obrijanu glavu, i čovek s mačem sruči se na zemlju kao da mu se kosti istopiše. Izbačen iz ravnoteže Luin se zatetura pokušavajući da izbegne vatru i pade pored nje, ispustivši kotlić. Tamnokos čovek s kosom u pletenicama diže drugi mač, spreman da ga probode. Luin se zakoprca uzmičući, ne odvajajući pogled od oštrog mača, a ruke su mu panično tražile nešto čime bi se odbranio, makar običan štap. Ruka mu pade na zaobljeno drvo. On ga zgrabi i gurnu ka pobesnelom čoveku. Njegove tamne oči se razrogačiše a mač mu ispade iz šaka; krv mu pokulja na usta. Nije to bio štap, već koplje.
Luin preneraženo pusti držalje čim shvati šta je to, ali prekasno. Baci se unazad da bi izbegao čoveka koji je pao prema njemu, pa ga pogleda, sav se tresući. Bio je mrtav. Ubio je čoveka. Vetar je bio veoma hladan.
Posle nekog vremena zapita se zašto ga neko od ostalih nije ubio. Iznenadi se kad vide svoje prijatelje oko vatre. Geran, Luka i Alidža bili su zadihani, razrogačenih očiju iznad vela. Kolina je i dalje tiho plakala pod ponjavama, a Maigran samo stajala. Čarlin je bio na kolenima, a četvorica ljudi, oni seljani... Luinov pogled polete od jednog do drugog. Svi su bili obliveni krvlju.
„Mi... pobili smo ih“, drhtavim glasom izusti Luka. „Mi... Milost Svetlosti neka bi sada bila sa nama.“
Luin dopuza do Čarlina i uhvati ga za rame. „Jesi li povređen?“
Čarlin pade. Rukama mokrim od krvi držao je balčak noža što mu beše zariven u trbuh. „Boli me, Luine“, prošapta. Zadrhta jednom i oči mu se zastakliše.
„Šta ćemo sada?“ – upita Geran. „Čarlin je mrtav, a mi... Svetlosti, šta smo to uradili? Šta ćemo sada?“
„Vratićemo devojke do kola.“ Luin nije mogao da otrgne pogled s Čarlinovih staklastih očiju. „Eto šta ćemo.“
Pokupili su sve od čega je moglo biti neke koristi, uglavnom kotlić i noževe. Teško se dolazilo do metalnih stvari. „Zašto ne bismo“, grubo kaza Alidža. „Sigurno su to oteli od nekog poput nas.“
Ali Luin zaustavi Alidžu kada se ovaj saže da uzme jedan mač. „Ne, Alidža. To je oružje čija je jedina svrha da ubija ljude.“ Alidža ništa ne reče već samo pogleda četiri leša, pa onda koplja koja je Luka oblagao ponjavama da bi poneli Čarlinovo telo, Luin nije hteo da gleda seljane. „Koplje može da nas prehrani, Alidža. Mač ne može. Put ga zabranjuje.“
Alidža je i dalje ćutao, ali Luinu se učini da se podrugljivo iskezio iza vela protiv prašine. Međutim, kad napokon pođoše nazad, mačevi ostadoše kraj umiruće vatre i leševa.
Dugo im je trebalo da se po mraku vrate, noseći Čarlinovo telo. Vetar bi ponekad dunuo podižući čitave oblake prašine od kojih se teško disalo. Maigran se teturala zagledana pravo pred sebe; nije znala gde se nalazi, niti ko su oni. Kolina je i dalje bila prestravljena; bojala se čak i svog brata i skakala je čim bi je neko dodirnuo. Luin nije tako zamišljao njihov povratak. Sanjario je da će se devojke smejati, srećne što se vraćaju. Da će se svi smejati, a ne da će sa sobom nositi Čarlinov leš. Niti da će ih gušiti ono što su uradili.
Najpre ugledaše svetlost logorskih vatri, pa onda i kola. Amovi su već bili namešteni, tako da su muškarci odmah po izlasku sunca mogli da zauzmu svoja mesta u njima. Niko posle sumraka ne napušta sigurnost kola, pa se Luin iznenadio kad je ugledao tri prilike kako žure prema njima.
Adanova seđa kosa isticala se u mraku. Druge dve prilike bile su Nerina, Kolinina majka i Saralin, njegova i Maigranina. Luin sa strepnjom spusti veo.
Žene poleteše svojim kćerima, nudeći im zagrljaje i reči pune utehe. Kolina se s uzdahom utopi u majčin zagrljaj, ali Maigran skoro da nije ni primetila Saralin, koja je bila na ivici suza zbog modrica na licu svoje kćeri.
Adan se namršti na mladiće. Lice mu je bilo izbrazdano stalnim borama od brige. „Tako vam Svetlosti, šta se desilo? Kada smo otkrili da ste i vi nestali...“ Ućuta kada vide nosila s Čarlinovim telom. „Šta se desilo?“ – ponovo upita, ali kao da se pribojava odgovora.
Luin polako otvori usta, ali Maigran pre njega reče: „Pobili su ih.“ Pogled joj se gubio negde u daljini, i govorila je glasom malog deteta: „Zli ljudi su nas povredili. Oni... A onda je došao Luin i pobio ih.“
„Ne smeš tako da govoriš, dete“, kaza Saralin pokušavajući da je smiri. „Ti...“ A onda stade, zagleda joj se u oči, pa se okrete da nesigurno pogleda u Luina. „Da li je... Je li to istina?“
