„Morali smo“ mučno kaza Alidža. „Pokušali su da nas ubiju. Čarlina su ubili.“
Adan ustuknu. „Vi ste... ubili? Ubili
„Oteli su Maigran, velioče“, reče mu Luin. „Oteli su Maigran i Kolinu, i povredili ih. Oni...“
„Nema tog razloga!“ – urliknu Adan, tresući se od besa. „Mi moramo da prihvatimo šta god da dođe. Naše patnje su tu da bi nam iskušale vernost. Mi prihvatamo i trpimo! Mi ne ubijamo! Ne samo što ste odlutali s Puta, već ste ga potpuno napustili. Više niste Da’šaini. Vi ste iskvareni, i neću dozvoliti da iskvarite druge Aijele. Bežite od nas, stranci. Ubice. Više niste dobrodošli u aijelskim kolima.“ A onda im okrete leđa i ode, kao da oni više ne postoje. Saralin i Nerina pođoše za njim, vodeći devojke.
„Majko?“ – kaza Luin i tržnu se kada mu ona uputi leden pogled.
„Majko, molim...“
„Ko si ti pa da me tako oslovljavaš? Sakrij svoje lice od mene, stranče. Nekada sam imala sina s tim licem. Ne želim da ga vidim na ubici.“ I povede Maigran za ostalima.
„Ja sam i dalje Aijel“, viknu Luin, ali oni se nisu osvrtali. Učinilo mu se da čuje Luku kako plače. Vetar dunu i podiže prašinu, pa on zakloni lice velom. „Ja sam Aijel!“
Divlja svetla bola su Randa pravo u oći. Još je osećao bol Luinovog gubitka, a um mu beše u kovitlacu. Luin nije nosio oružje. Nije ni znao, kako da se služi oružjem. Bio je prestravljen na samu pomisao da nekoga ubije. To nije imalo nikakvog smisla.
Sada skoro da je bio rame uz rame s Muradinom, ali on ga nije bio svestan. Muradinovo lice sada se zgrčilo i oblilo znojem; podrhtavao je kao da želi da beži.
Noge ponesoše Randa napred, i unazad.
Napred i nazad.
Adan je ležao u peskovitoj uvali i grlio uplakanu decu svog mrtvog sina. Zaklonio im je oči svojim dronjavim kaputom. Suze su tekle i niz njegovo lice, ali ćutke, dok je oprezno virio preko grebena. Maigran je imala pet, a Luin šest godina, i zasluživali su pravo da plaču; Adan se iznenadio što još ima suza da lije.
Neka kola su gorela. Mrtvih je bilo na sve strane. Konji su već oterani, izuzev onih što su još bili upregnuti u nešto malo kola, čiji je tovar izbačen na zemlju. Prvi put u životu nije obratio pažnju na sanduke sa stvarima koje su Aes Sedai poverile Aijelima, a koji su sada bili pobacani u prašinu. To nije bilo prvi put da vidi taj prizor, niti mrtve Aijele, ali više nije imao snage da mari za to. Ljudi s mačevima, kopljima i lukovima, koji su do maločas ubijali, sada su tovarili ta prazna kola. I to ženama. Gledao je kako Reu, njegovu kćer, guraju u kola s ostalim devojkama. Ubice su se smejale dok su zatvarali žene, kao da su životinje. Ona je bila poslednja od njegove dece. Elvin je sa deset godina umro od gladi. Sorela je umrla u dvadesetoj, od groznice koju je predvidela u snu, a Džaren se pre godinu dana, sa devetnaest godina, bacio s litice kada je otkrio kako može da usmerava. Marind je tog jutra poginuo. Došlo mu je da urla.
Došlo mu je da izleti i nekako ih spreči da mu otmu poslednje dete. Da ih nekako spreči. A šta ako zaista izleti? Ubiće ga i svejedno oteti Reu. Možda će pobiti i decu. Neka od tih tela što su ležala u sopstvenoj krvi bila su veoma mala.
Maigran ga čvršće zagrli, kao da je osetila da će je možda napustiti, a Luin se ukoči kao da je i on to želeo, ali se ustručavao jer misli da je to prerastao. Adan ih pomazi po kosi i još više pribi uz sebe. Ali naterao se da pomno gleda sve dok se kola okružena divljim konjanicima nisu otkotrljala za konj ima već oteranim u pravcu zadimljenih planina na obzorju.
Tek je tada ustao i nežno se izbavio iz dečjeg zagrljaja. „Čekajte me ovde“, reče im. „Čekajte dok se ne vratim.“ Oni se pribiše jedno uz drugo i pogledaše ga suznim očima, pa nesigurno klimnuše.
On izađe iz uvale i priđe jednom telu, nežno ga okrenuvši na leđa. Sijedra kao da je spavala. Na licu je nosila isti izraz kao kad se izjutra budila kraj njega. Uvek bi se iznenadio kad primeti sede vlasi u njenoj zlatnoriđoj kosi; ona je bila njegova ljubav, njegov život i večno mlada i sveža za njega. Pokušavao je da ne gleda krv što je natopila njenu haljinu, niti zjapeću ranu ispod njenih grudi.
„Šta ćeš sada da radiš, Adane? Reci nam! Šta?“
On zagladi Sijedrinu kosu – volela je da bude uredna – i ustade, polako se okrenuvši da se suoči s besnim i prestravljenim ljudima. Predvodio ih je Sulvin – visok čovek duboko upalih očiju. Sulvin je pustio kosu da mu poraste, kao da krije da je Aijel. Bio je to slučaj s čitavim nizom muškaraca. Ali to ništa nije značilo ovim poslednjim pljačkašima, niti onima pre njih.
„Nameravam da sahranim naše mrtve i nastavim dalje, Sulvine.“ Pogled mu ponovo odluta ka Sijedri. „Šta bih drugo?“
