„Dalje, Adane? Kako ćemo dalje? Konja više nema. Skoro da nema ni vode i hrane. Ostala su nam samo kola puna stvari po koje se Aes Sedai nikad neće vratiti. Šta su te stvari, Adane? Zašto da traćimo naše živote tegleći ih preko celog sveta, kad se plašimo da ih dodirnemo. Ne možemo da nastavimo ovako!“
„Možemo!“ – viknu Adan. „I hoćemo! Imamo noge; imamo mišice. Ako treba, sami ćemo vući kola. Bićemo verni svojoj dužnosti!“ Trže se kad vide da je šaku stisnuo u pesnicu. Pesnicu. Ruka mu je drhtala dok ju je spuštao.
Sulvin ustuknu, a onda prkosno stade uz svoje drugove. „Ne, Adane. Trebalo je da pronađemo neko bezbedno mesto, i neki od nas upravo to i nameravaju. Veliotac mi je pričao priče koje je slušao kao dečak, o vremenu kad smo mirno živeli i kad su ljudi izdaleka dolazili da nas slušaju kako pevamo. Mi nameravamo da pronađemo neko mesto gde ćemo biti bezbedni i ponovo moći da pevamo.“
„Pevate?“ – prekorno ponovi Adan. „I ja sam slušao te stare priče, da je aijelsko pevanje bilo čudesno, ali vi ne znate te stare pesme ništa više no ja. Pesama više nema, kao ni starih dana. Nećemo se odreći dužnosti ; prema Aes Sedai da bismo jurili za nečim davno izgubljenim.“
„Neki od nas hoće, Adane.“ Oni iza Sulvina klimnuše. „Nameravamo da pronađemo to mirno mesto, kao i pesme. I hoćemo!“
Adan se munjevito okrete kada začu neki tresak. Ostali Sulvinovi čankolizi istovarivali su jedna kola, pa im je jedan veliki pljosnati sanduk ispao i pri tom se otvorio. U njemu se videlo nešto nalik na uglačani dovratak od tamnocrvenog kamena. I iz drugih kola su iznošeni sanduci, i nisu ih iznosili samo Sulvinovi prijatelji. Najmanje četvrtina ljudi je naporno radila na izbacivanju tovara iz kola. Ostavljali su samo hranu i vodu.
„Ne pokušavaj da nas sprečiš“, upozori ga Sulvin.
Adan ponovo natera sebe da rastvori pesnicu. „Vi niste Aijeli“, reče. „Sve ste izdali. Šta god da ste, više niste Aijeli!“
„Mi se držimo Puta Usta isto kao ti, Adane.“
„Idite!“ – viknu Adan. „Idite! Vi niste Aijeli! Ne želim da vas gledam očima! Idite!“ Sulvin i ostali spoticali su se u hitnji da pobegnu od njega.
Srce mu se još više steže kada pogledom obuhvati kola i mrtve što su ležali među kršom. Toliko mrtvih i ranjenih koji su ječali i stenjali. Sulvin i oni njegovi pazili su šta rade dok su iznosili sanduke iz kola. Ljudi s mačevima su lomili kovčege sve dok nisu shvatili da u njima nema ni zlata ni hrane. Hrana je bila daleko dragocenija od zlata. Adan pogleda kameni dovratak, gomilu kamenih figurica i čudne kristalne predmete među zasađenim sadnicama čore. Ništa od svega toga Sulvinu i njegovima nije trebalo. Da li je uopšte ikome i bilo potrebno? Zar su zato verni? Ako je tako, neka bude. Nešto se može spasti. Nije znao šta Aes Sedai smatraju najvažnijim, ali nešto se može spasti.
Video je Maigran i Luina kako se drže za majčine suknje. Bilo mu je drago što je Saralin živa da se brine o njima; njegov poslednji sin, njen muž a njihov otac, poginuo je tog jutra od prve strele. Nešto se može spasti. Čvrsto je rešio da spase Aijele, šta god bilo potrebno.
A onda se spusti na kolena i uze Sijedru u naručje. „Još smo verni, Aes Sedai“, prošapta. „Koliko dugo moramo biti verni?“ Adan spusti glavu na ženine grudi i zaplaka.
Suze su pekle Randove oči; usne mu nemo oblikovaše reč:
Džonai je stajao na ivici litice što je iznad suncem obasjane vode gledala ka zapadu. Stotinu liga daleko u tom pravcu bio je Komel. Nekada je tamo bio Komel. Komel je nekada grlio planine nad morem, stotinu liga na zapadu, a sada je poplavljen. Možda bi to lakše podneo da je Alnora još živa. Nije znao ni šta će ni kako će bez njenih snova. Bez nje nije ni mario za život. On se polako okrete i pođe ka kolima koja su ga čekala milju odatle. Mučila ga je svaka seda vlas. Kola je sada bilo manje, i sva su bila razglavljena. I ljudi je bilo manje; četiri-pet hiljada, a nekada ih je bilo deset puta više. Ali svejedno je bilo previše ljudi u odnosu na preostala kola. Više niko nije jahao, niti se vozio u kolima, sem dece premale da hodaju.
Kod prvih kola dočeka ga Adan, visok mladić preterano zabrinutih plavih očiju. Džonai se uvek nadao da će videti Vilima, samo ako se dovoljno brzo osvrne. Ali, naravno, Vilima su oterali pre nekoliko godina, kada je počeo da usmerava ma koliko se trudio da to ne čini. Svet je još bio prepun muškaraca koji usmeravaju; morali su da teraju dečake koji su to u stanju. Morali. Ali voleo bi da su njegova deca s njim. Kad je ono beše Esola umrla? Bila je Lako mala kad su je položili u na brzinu iskopanu rupu. Isušila ju je bolest, a nije bilo Aes Sedai da je izleči.
