„Ogijeri su tu, oče“, uzbuđeno mu reče Adan. Džonai je pretpostavljao da je njegov sin oduvek mislio da su Ogijeri puste priče. „Došli su sa severa.“
Adan ga odvede do dronjave družine od pedesetak usukanih Ogijera, tužnih očiju i klonulih ušiju. Već se navikao na izmučena lica i iznošenu odeću svog naroda, ali prenerazio se kad je isto to video i na Ogijerima. Morao je, međutim, da se brine o svojim ljudima i da ispuni dužnost koju su mu poverile Aes Sedai. Koliko je vremena prošlo otkako je video neku Aes Sedai? Poslednji put je bilo neposredno nakon što je Alnora umrla. Prekasno za nju. Žena je Izlečila bolesne koji su još bili u životu, uzela neke sa’angreale i otišla svojim putem. Kada ju je pitao gde je bezbedno, ona se samo gorko nasmejala. Haljina joj je bila iznošena i zakrpljena.
Nije bio siguran da li je bila čiste pameti. Tvrdila je da je jedan od Izgubljenih samo delimično zatočen, a možda i u potpunosti na slobodi; govorila je da Išamael i dalje dodiruje svet. Mora da je bila jednako luda kao preostali muški Aes Sedai.
Misli mu se vratiše Ogijerima kad oni teturavo poustajaše. Misli su mu previše lutale otkako je Alnora umrla. U rukama su imali hleb i činije s hranom. Džonai se prenerazi kad oseti tračak besa što je neko s njima podelio bedne zalihe hrane. Koliko bi njegovih ljudi moglo da se nahrani onim što pedeset Ogijera pojedu? Ne. Njihov običaj je da dele, da slobodno daju. Stotinu ljudi? Dve stotine?
„Imate sadnice čore“, kaza jedan Ogijer. Njegovi debeli prsti nežno pomaziše trostruke listove dve biljke u saksijama vezanim za stranice kola.
„Nešto malo“, oštro odgovori Adan. „Umiru, ali naši stari seku grančice i presađuju ih pre no što se to desi.“ Nije imao vremena za drveće. Morao je da se stara o ljudima. „Kako je na severu?“
„Loše“, odgovori jedna Ogijerka. „Opustele zemlje proširile su se na jug, a ima Mirdraala i Troloka.“
„Mislio sam da su svi oni mrtvi.“ Znači, ne na sever. Ne mogu da pođu na sever. Na jug? Obala Džerenskog mora bila je deset dana puta južno od njih. A možda više i nije tako? Bio je umoran. Tako umoran.
„Vi ste došli sa istoka?“ – upita jedan drugi Ogijer. Obrisa zdelu parčetom hleba i proguta ga. „Kako je na istoku?“
„Loše“, odgovori Džonai. „Ali za vas možda neće biti baš toliko loše. Pre deset – ne, dvanaest dana, neki ljudi su nam oteli trećinu konja pre no što smo stigli da pobegnemo. Morali smo da napustimo kola.“ To ga je bolelo. Kola ostavljena za njima, i njihov tovar. Stvari koje su Aes Sedai poverile aijelskom staranju ostale su napuštene. Da stvari budu još gore, to nije bilo prvi put. „Skoro svako koga sretnemo otima nam stvari, šta god žele. Ali možda neće biti tako s Ogijerima.“
„Možda“, odgovori Ogijerka, kao da ne veruje u to. Ni Džonai nije bio siguran da veruje u sopstvene reči; više nema bezbednog mesta. „Znaš li gde je neki steding?“
Džonai je pogleda. „Ne. Ne, ne znam. Ali stedinge sigurno možete da pronađete.“
„Bežali smo tako daleko, i tako dugo“, reče jedan Ogijer otpozadi, a drugi glasom nalik na žalosnu grmljavinu: „Zemlja se toliko promenila.“
„Mislim da uskoro moramo pronaći neki steding, ili umreti“, kaza prva Ogijerka. „Osećam... neku... čežnju... u kostima. Moramo pronaći steding. Moramo.“
„Ne mogu da vam pomognem“, tužno joj reče Džonai. Nešto ga steže u grudima. Zemlja se potpuno promenila, a potresi su još trajali, tako da su prošlogodišnje ravnice ovog leta možda planine. Opustele zemlje se šire. Mirdraali i Troloci preživeli. Ljudi krađu, ljudi sa životinjskim licima, koji ne prepoznaju Da’šaine, niti znaju za njih. Nije mogao da diše. Ogijeri – izgubljeni. Aijeli – izgubljeni. Sve je izgubljeno. Ono stezanje pretvori se u bol i on pade na kolena, držeći se za grudi. Neka pesnica zgrabila ga je za srce. Adan zabrinuto kleknu pored njega. „Oče, šta je bilo? Šta se desilo? Kako da ti pomognem?“
Džonaiju pođe za rukom da zgrabi sinovljev otrcani okovratnik i privuče ga k sebi. „Povedi – ljude – na jug.“ Morao je da cedi reči iz sebe između grčeva koji su mu kidali srce.
„Oče, ti si taj koji...“
„Slušaj. Slušaj! Povedi ih – na jug. Povedi – Aijele – u bezbednost. Drži se – Zaveta. Čuvaj – ono što su nam – Aes Sedai – dale – dok se one – ne vrate po to. Put – lista. Moraš...“ Pokušao je. Solinda Sedai mora da shvati. Pokušao je. Alnora.
Alnora. Ime je izbledelo, a bol u Randovim grudima polako nestao. Besmisleno. To je bilo besmisleno. Kako to da su ti ljudi Aijeli?
Stubovi su blistali jarkom svetlošću, a vazduh se komešao.
Pored njega, Muradin je razjapio usta pokušavajući da vrišti. Aijel je zagrebao po svom velu i licu, napravivši krvave ogrebotine.
Napred.
