Džonai je žurio pustim ulicama, pokušavajući da ne gleda razrušene zgrade i mrtva stabla čore. Sve je bilo mrtvo. Bar su poslednja, davno napuštena džo-kola odvučena odatle. Zemlja se i dalje tresla pod njegovim nogama. Bio je obučen u svoju radnu odeću, svoj kadin’sor, naravno, mada mu je poveren posao za koji se nikada nije obučavao. Imao je šezdeset i tri godine i bio u naponu snage. Još nije bio dovoljno star za sede vlasi, ali osećao se kao umorni starac.
Niko ga nije zaustavio na ulasku u Dvoranu Slugu; nikoga nije bilo na ulazu. Unutra je mnoštvo ljudi jurilo unaokolo, s hartijom ili kutijama u rukama. Pogledi im behu uplašeni, ali njega niko ni ne pogleda. Bili su prestravljeni, i to sve više svaki put kad bi se zemlja zatresla. Sav uznemiren, on pređe predvorje i potrča uz široko stepenište. Srebrnobeli elkamen bio je uprljan blatom. Niko nije mogao da odvoji vreme da ga počisti. Možda niko nije ni mario.
Nije bilo potrebe da pokuca kada je stigao do vrata koja je tražio. Nisu to bila jedna od velikih pozlaćenih vrata što su vodila u dvoranu za okupljanje, već obična i jednostavna. On uđe tiho, i bi mu drago što je tako postupio. Šest Aes Sedai stajalo je za jednim dugim stolom i raspravljalo se. Izgleda da nisu ni primećivale da se zgrada trese. Sve su bile žene.
Zadrhtavši, on se zapita da li će se muškarci ikada tako sastati. Kad vide ono što je bilo na stolu, poče da se trese. Kristalni mač – možda neki predmet u vezi s Moći, a možda samo ukras; nije znao – na Zmajevom barjaku Lijusa Terina Rodoubice. Rodoubičin steg, raširen kao stolnjak, padao je po podu. Srce mu se steže. Šta to radi tu? Zašto nije uništeno, kao i svaka uspomena na tog prokletog čoveka?
„Čemu služi tvoje Proricanje“, Osela je skoro vikala, “kad ne može da nam kaže kada?“ Duga crna kosa njihala joj se dok se ona tresla od besa. „Čitav svet zavisi od ovoga! Budućnost! Sam Točak!“
Tamnooka Deindra pogleda je daleko smirenije. „Ja nisam Tvorac. Mogu da kažem samo ono što Proričem.“
„Mir, sestre.“ Solinda je bila najmirnija od njih. Njena ravna haljina staromodnog kroja ličila je na bledoplavu izmaglicu. Kosa boje sunca što joj je padala do struka bila je skoro istovetne boje kao njegova. Njegov veliotac služio joj je kao mladić, ali ona je izgledala kao devojka; ona je bila Aes Sedai. „Prošlo je vreme za razdor među nama. Džarik i Haindar će do sutra stići.“
„Što znači da ne možemo sebi dozvoliti da pogrešimo, Solinda.“
„Moramo da znamo...“
„Ima li ikakvih izgleda da...“
Džonai prestade da sluša. Primetiće ga kada budu spremne za to. Ali u sobi je osim njega i Aes Sedai bio još neko. Somešta je sedeo uza zid do vrata, ogromna prilika naizgled sačinjena od isprepletenih loza i lišća. Čak i sedeći, bio je za glavu viši od Džonaija. Duž Nimovog lica i zelene travnate kose pružala se nagorela pukotina. Kada je pogledao Džonaija videlo se da ga nešto muči.
Kada mu Džonai klimnu, on opipa pukotinu i namršti se. „Poznajem li te?“ – tiho ga upita.
„Ja sam tvoj prijatelj“, tužno odgovori Džonai. Godinama nije video Someštu, ali čuo je šta se desilo. Čuo je da je većina Nimova mrtva. „Nosio si me na ramenima kada sam bio dete. Zar se ničega ne sećaš?“
„Pevanje“, odgovori Somešta. „Je li bilo pevanja? Toliko toga je izgubljeno. Toliko sam zaboravio. Aes Sedai kažu da će se ponešto vratiti. Ti si Zmajevo dete, zar ne?“
Džonai se žacnu. To ime je stvorilo mnoge nevolje, iako nije bilo istinito. Ali koliko građana sada veruje da su Da’šain Aijeli nekada služili samo Zmaja, a ne i druge Aes Sedai.
„Džonai?“
On se okrete kada začu Solindin glas i spusti se na jedno koleno kada mu ona priđe. Ostale su se i dalje raspravljale, ali tiše.
„Sve je spremno, Džonai?“ – upita ga ona.
„Sve, Aes Sedai. Solinda Sedai...“ Na tren je oklevao, a onda duboko udahnu. „Solinda Sedai, neki od nas žele da ostanu. Još možemo da služimo.“
„Znaš li šta je bilo s Aijelima u Cori?“ On klimnu, a ona uzdahnu i pomazi ga po kosi kao da je malo dete. „Naravno da znaš. Vi Da’šaini hrabriji ste nego... Deset hiljada Aijela se uhvatilo za ruke i pevalo, pokušavajući da podsete jednog luđaka na to ko su oni i ko je on nekada bio, pokušavajući da ga odbiju svojim telima i pesmom. Džarik Mondoran ih je pobio. Samo je stajao tamo, gledao ih kao neku slagalicu i ubijao, a oni su sve vreme zbijali redove i pevali. Rečeno mi je da je skoro ceo sat slušao pesmu poslednjeg Aijela pre no što ga je uništio. A onda je Cora buknula u plamen. Jedna ogromna lomača proždrala je kamen, metal i leševe. Gde je nekada bio drugi po veličini grad na svetu, sada je samo ogromno stakleno polje.“
„Mnogo ljudi je tako dobilo na vremenu da utekne, Aes Sedai. Da’šaini su im dali vremena za bekstvo. Mi se ne plašimo.“
Njena šaka ga bolno steže za kosu. „Građani su već pobegli iz Paaren Disena, Džonai. Sem toga, Da’šaini tek treba da odigraju svoju ulogu, samo kad bi Deindra mogla da vidi dovoljno daleko, pa da kaže kakva je. U svakom slučaju, nameravam da nešto spasem iz svega ovoga, a to nešto si ti.“
