„Kako kažeš“, nevoljno odgovori on. „Staraćemo se o stvarima koje ste nam poverile sve dok ih ponovo ne zatražite.“
„Naravno. Stvari koje smo vam poverile.“ Ona mu se nasmeši, pusti mu kosu i ponovo ga pomazi pre no što sklopi ruke. „Odnećete te... stvari... na neko bezbedno mesto, Džonai. Budite u pokretu, stalno u pokretu, sve dok ne nađete bezbedno mesto, gde vam niko neće nauditi.“
„Kako kažeš, Aes Sedai.“
„Šta je s Kuminom, Džonai? Da li su mu se strasti stišale?“
Nije znao kako da joj ne kaže, ali radije bi sebi odgrizao jezik. „Moj otac se krije negde u gradu. Pokušao je da nas nagovori na... otpor. Nije hteo da sluša, Aes Sedai. Nije hteo da sluša. Negde je pronašao jedno staro gromkoplje, i...“ Nije mogao da nastavi. Očekivao je da će se ona razbesneti, ali njoj se oči napuniše suzama.
„Držite se Zaveta, Džonai. Čak i ako Da’šaini sve ostalo izgube, postaraj se da ne zaborave Put lista. Obećaj mi.“
„Naravno, Aes Sedai“, preneraženo odgovori on. Aijeli jesu Zavet; napustiti Put bilo bi isto što i odreći se sebe. Kumin je bio izuzetak. Pričalo se da je još od rane mladosti bio čudan – skoro i da nije bio Aijel, mada niko nije znao razlog tome.
„Sada idi, Džonai. Hoću da do sutra budete daleko od Paaren Disena.
I zapamti – budite neprestano u pokretu. Postaraj se da Aijeli budu bezbedni.“
On se klečeći pokloni, ali ona se već vratila raspravi.
„Možemo li da verujemo Kodamu i njegovima, Solinda?“
„Moramo, Osela. Mladi su i neiskusni, ali opačina ih je jedva dotakla i... I nemamo drugog izbora.“
„Onda ćemo učiniti kako moramo. Mač će morati da čeka. Somešta, imamo zadatak za poslednjeg Nima, ako si voljan da pristaneš. Premnogo smo već tražili od tebe, a sada ćemo tražiti još.“
Džonai se svečano pokloni i ode u trenutku kada Nim ustade, a glava mu dodirnu tavanicu. Već obuzete kovanjem planova, one ga nisu ni pogledale, ali on im je svejedno taj poslednji put odao počast. Mislio je da ih nikada više neće videti.
Izjurio je iz Dvorane Slugu i pretrčao čitav grad, sve do mesta gde je veliki skup čekao. Hiljade kola u deset redova protezalo se preko skoro dve lige, punih hrane, buradi s vodom i sanducima sa stvarima koje su Aes Sedai poverile aijelskom staranju. Bili su to angreali, sa’angreali i ter’angreali – sve te stvari morale su biti sklonjene od ruku poludelih muškaraca koji divljaju Jednom moći. Nekada bi se te stvari prenele džo-kolima i skakačima, lebdilicama i ogromnim šo- krilima. Sada će to morati da se učini konjima i kolima. Među svim tim kolima bili su ljudi, dovoljno brojni da nasele čitav grad, ali to su verovatno bili jedini preživeli Aijeli na celom svetu.
Stotinu njih došlo mu je u susret, muškaraca i žena. Bili su to predstavnici koji su tražili da čuju dozvoljavaju li Aes Sedai da neki od njih ostanu. „Ne“, reče im on. Bilo ih je koji su se nevoljno namrštili, pa on dodade: „Moramo da poslušamo. Mi smo Da’šain Aijeli i mi se pokoravamo volji Aes Sedai.“
Oni se polako vratiše svojim kolima, a njemu se učini da je čuo kako spominju Kumina po imenu, ali nije dao da ga to muči. Požurio je ka svojim kolima, na čelu jednog od središnjih redova. Konji su bili uznemireni, pošto se zemlja povremeno tresla.
Njegovi sinovi već su bili na sedištu – petnaestogodišnji Vilim, sa uzdama u rukama, i desetogodišnji Adan pored njega. Obojica su se uzbuđeno cerili. Mala Esola je ležala povrh platna vezanog preko njihovih stvari – i, još važnije, onoga što su im Aes Sedai poverile – i igrala se lutkom. Desetak sadnica čora drveća zasađenih u glinenim ćupovima bilo je iza sedišta i čekalo trenutak kada će Aijeli pronaći neko bezbedno mesto da ih zasade. Možda je bilo glupo nositi tako nešto, ali nije bilo kola bez sadnica. Bilo je to nešto iz davno prošlog vremena – simbol predstojećih boljih dana. Ljudima je očajnički bila potrebna nada.
Alnora je čekala pored konja, sjajna crna kosa vijorila joj se oko ramena podsetivši ga na trenutak kad ju je prvi put video, još kao devojku. Međutim, sada su se oko njenih očiju videle brižne bore.
On uspe da joj uputi osmeh, skrivajući zabrinutost koju je i sam osećao. „Sve će biti dobro, ženo moga srca.“ Ona mu ne odgovori, pa on dodade: „Jesi li sanjala?“
„Ne o nekom skorašnjem vremenu“, promrmlja ona u odgovor. „Sve će biti dobro, sve će biti dobro i sve stvari će biti dobro.“ Drhtavo se nasmešivši, ona ga pomilova po obrazu. „Znam da će tako biti kad sam s tobom, mužu moga srca.“
Džonai obema rukama mahnu iznad glave i taj znak se prenese niz redove. Polako, kola počeše da se kreću, a Aijeli da odlaze iz Paaren Disena.
Rand odmahnu glavom. Previše. Sećanja su mu ispunila um. Vazduh kao da je bio pun blistavih munja. Vetar je pesak i prašinu uskomešao u male vrtloge. Muradin je potpuno izgrebao lice, a sada se grebao po očima. Napred.
