Dolazak Senke полностью

Kumin je bio povijen na ivici zaorane zemlje, obučen u svoju radnu odeću – jednostavan smeđesiv kaput, iste takve pantalone i meke čizme – u redu s ostalima koji su okruživali polje, deset muškaraca Da’šain Aijela raspoređenih jedan od drugoga na po dvostruku dužinu raširenih ruku, pa onda jedan Ogijer, pa ponovo tako. Video je da je isto tako i na susednom polju, iza vojnika koji su sa svojim gromkopljima sedeli na oklopljenim džo-kolima. Jedna lebdilica prozuja iznad njih – smrtonosna osa od crnog metala, s dvojicom ljudi unutra. Imao je šesnaest godina, i žene su odlučile da mu se glas napokon dovoljno produbio da bi mogao da se pridruži semenopojanju.

Bio je opčinjen vojnicima, ljudima i Ogijerima, kao što bi bio zadivljen šarenom otrovnicom. Oni ubijaju. Veliotac njegovog oca, Čarn, tvrdio je kako nekada uopšte nije bilo vojnika, ali Kumin u to nije verovao. Ako nije bilo vojnika, ko je onda sprečio da Noćni jahači i Troloci dođu i sve pobiju? Naravno, Čarn je tvrdio da tada nije bilo Mirdraala ni Troloka. Nije bilo Izgubljenih, niti Senostvorenih. Čarn je često pričao o vremenu pre vojnika, Noćnih jahača i Troloka, kada je Mračni gospodar groba bio zatočen, a niko nije znao njegovo ime, niti itcrat. Kumin nije mogao ni da zamisli takav svet; rat je već bio star kada se on rodio.

Uživao je u Čarnovim pričama iako nije mogao da poveruje u njih, ali ljudi su se ljutili zbog nekih starčevih pripovesti, kao kad je tvrdio kako je nekada služio jednom Izgubljenom. I to ne bilo kome od njih, već samoj Lanfear. Isto kao kad bi rekao da je služio Išamaelu. Ako Čarn već mora da izmišlja priče, zašto ne kaže da je služio Lijusu Terinu, samom velikom vođi? Naravno, onda bi ga svi pitali zašto više ne služi Zmaju, ali to bi bilo bolje od onoga kako je sada. Kuminu se ni najmanje nisu dopadali pogledi građana dok je Čarn pričao kako Lanfear nije oduvek bila zla.

Komešanje na kraju polja bilo je znak da se jedan od Nimova približava. Golema prilika, za dve stope viša od najvišeg Ogijera, zakoračila je na zasejano tle i Kumin je znao da za njom ostaju otisci stopa puni izdanaka. Bio je to Somešta, okružen oblakom belih, žutih i plavih leptira. Varošani i ljudi kojima su ova polja pripadala uzbuđeno zažagoriše. Sada će svako polje imati svog Nima.

Kumin se zapita da li bi mogao Someštu da ispita u vezi s Čarnovim pričama. Jednom je razgovarao s njim, a Somešta je bio dovoljno star da zna da li Čarn govori istinu; Nimovi su najstariji. Neki ljudi čak kažu da Nim ne može da umre, sve dok biljke rastu. Ali sada nije bio pravi trenutak da razmišlja o ispitivanju jednog Nima.

Ogijeri počeše, kao što i priliči, ustavši da bi zapevali. Njihovi duboki glasovi zvučali su kao da sama zemlja peva. A onda i Aijeli ustadoše da zapevaju svoju pesmu. Čak je i najdublji glas među njima bio visok naspram ogijerskog. Njihove pesme se upletoše i Somešta uze te niti i utka ih u svoj ples. Klizio je preko polja ogromnim koracima, široko raskriljenih ruku, dok su se leptiri komešali oko njega i sletali na njegove raširene prste.

Kumin je čuo semenopojanje s drugih polja i tapšanje žena koje su bodrile muškarce, kao otkucaje srca novog života, ali to je za njega bilo neko udaljeno saznanje. Pesma ga je uhvatila i Somešta skoro da je njega samog tkao u zemlju i oko semena, a ne njegove reči. Ali to više nije bilo seme. Polje je sada bilo pokriveno izdancima zemaisa, višim tamo gde je Nim stupio nogom. Te biljke neće patiti od bolesti niti buba; iz pevanog semena vremenom će narasti klasje dvostruko više od odraslog čoveka i napuniti gradske žitnice. Za to je bio rođen, za tu pesmu i druge semeno-pesme. Nije žalio što su ga Aes Sedai zaobišli s deset godina, rekavši da nema dar. Bilo bi čudesno da je učio da bude Aes Sedai, ali svakako ne čudesnije no taj trenutak.

Pesma polako utihnu, vođena do kraja aijelskim glasovima. Somešta zaigra još nekoliko koraka pošto su i poslednji glasovi zaćutali, i činilo se kao da se pesma i dalje slabašno čuje, sve dok se on kretao. A onda Nim stade i to se završi.

Kumin se iznenadi kad vide da su varošani otišli, ali nije imao vremena da se zapita kuda to, niti zašto. Žene su prilazile, smejući se, da čestitaju muškarcima. Sada je bio jedan od odraslih muškaraca, a ne više dečak, mada su ga žene naizmenično ljubile i mazile po kratkoj riđoj kosi.

Tada je video vojnika, svega nekoliko stopa daleko, kako ih gleda. Negde je ostavio svoje gromkoplje i bojni plašt, ali i dalje je nosio kalpak, nalik na glavu nekog čudovišnog insekta, s donjim vilicama koje su mu skrivale lice iako je crni gromvizir bio podignut. Kao da shvata da se i dalje ističe, vojnik skide kalpak i otkri da je zapravo tamnokos mladić svega četiri ili pet godina stariji od Kumina. Kumin zadrhta kad ga pogleda u smeđe oči. Lice je bilo svega četiri ili pet godina starije, ali te oči...

I vojnici se s deset godina biraju da otpočnu obuku. Kuminu je bilo drago što su Aijeli toga pošteđeni.