Dolazak Senke полностью

Jedan od Ogijera, Tornada, priđe mu i upitno iskrivi napređ ćubaste uši. „Imaš li kakve vesti, ratniče? Primetio sam neko uzbuđenje među džo-kolima dok smo mi pevali.“

Vojnik je oklevao. „Valjda mogu da vam kažem, mada nije potvrđeno. Dobili smo izveštaj da je jutros, u zoru, Lijus Terin poveo Sadrugove u napad na Šajol Gul. Nešto ometa veze, ali izveštaj kaže da je Rupa zapečaćena, a većina Izgubljenih na drugoj strani. Možda i svi oni „Onda je gotovo.“ Tornada duboko uzdahnu. „Napokon gotovo, Svetlost hvaljena.“

„Da.“ Vojnik se osvrnu oko sebe kao da je odjednom izgubljen. „Valjda jeste. Valjda...“ Onda se zagleda u ruke i ponovo ih spusti. Zvučao je umorno. „Meštani nisu mogli da sačekaju s početkom proslave. Ako se vesti pokažu tačnim, možda će potrajati danima. Pitam se... Ne, neće hteti da im se vojnici pridruže. A vi?“

„Možda večeras“, odgovori Tornada. „Ali moramo još tri varoši da posetimo pre no što završimo krug.“

„Naravno. Vi još imate posla. Bar to imate.“ Vojnik se ponovo osvrte. „Ali još ima Troloka. Iako nema više Izgubljenih, Troloci su i dalje tu. I Noćni jahači.“ Klimnuvši sam sebi, on pođe ka džo-kolima.

Tornada uopšte nije izgledao uzbuđeno, naravno, ali Kumin se osećao zabezeknuto baš kao taj mlađi vojnik. Rat je okončan? Kako će svet izgledati bez rata? Odjednom oseti potrebu da razgovara s Čarnom.

Pre no što je stigao do varoši začuo je zvuke veselja – smeh i pesmu. Zvona na kuli većnice razdragano su zvonila. Varošani su igrali na ulicama – muškarci, žene i deca. Kumin se provlačio kroz gužvu i tražio Čarna, koji je ostao u jednoj od gostionica gde su Aijeli bili smešteni, umesto da se pridruži pevanju – čak ni Aes Sedai više nisu mogli da pomognu njegovim bolnim kolenima – ali zbog ovoga će sigurno izaći.

Iznenada, nešto udari Kumina u usta i on pade, ali smesta se diže na noge. Kada prinese šaku usnama, vide da na njoj ostaje krv, a onda ugleda besnog varošanina stisnute pesnice. „Zašto si to uradio?“ – upita ga.

Varošanin ga pljunu. „Izgubljeni su mrtvi. Mrtvi, čuješ li? Lanfear vas više neće štititi. Pobićemo sve vas što ste služili Izgubljenima, a pretvarali se da ste na našoj strani, baš kao onog ludog starca.“

Neka žena ga je vukla za ruku. „Polazi, Toma. Polazi i drži svoj ludi jezik za zubima! Zar želiš da Ogijeri dođu po tebe?“ Odjednom zabrinut, čovek joj dopusti da ga odvuče u gomilu.

Kumin smesta pojuri, ne mareći za krv što mu se slivala niz bradu. Gostionicu zateče potpuno praznu. Nigde čak ni gostioničara, ni kuvarice, ni njenih pomoćnika. Kumin protrča kroz celu zgradu, sve vreme uzvikujući: „Čarne? Čarne? Čarne?u

Možda je pozadi. Čarn je voleo da sedi pod jabukama iza gostionice i pripoveda priče o vremenu kad je bio mlad.

Kumin izjuri kroz zadnja vrata, saplete se i pade ničice. Pogleda i vide da se sapleo o čizmu, i to jednu od Čarnovih crvenih čizama, koje je stalno nosio, pošto više ne učestvuje u pevanju. Nešto ponuka Kumina da digne pogled.

Čarnovo telo visilo je o konopcu vezanom o gredu. Jedna noga bila mu je bosa, kako je trzajući se zbacio čizmu, a prsti jedne ruke grabili su mu vrat, kako je pokušavao da se oslobodi konopca.

„Zašto?“ – izusti Kumin. „Mi smo Da’šain. Zašto?“ Ali odgovora nije bilo. Prigrlivši odbačenu čizmu, on je samo klečao i gledao Čarna, dok su ga sa svih strana obasipali zvuci veselja.

Rand zadrhta. Svetlost iz stubova pretvorila se u blistavu plavu zavesu, koja kao da ga je pekla. Vetar je zavijao, pretvorivši se u jedan ogroman vrtlog. Muradinu je pošlo za rukom da zakloni lice velom; iznad crnog vela zjapile su krvave očne duplje. Aijel je nešto grizao, a krvava pena slivala mu se na grudi. Napred.

Čarn je hodao širokom ulicom prepunom ljudi, ispod razgranatog čora drveća. Trostruko lišće širilo je mir i spokoj u senkama srebrnastih zgrada. koje su grabile ka nebu. Grad bez čora bio bi sumoran kao neka divljina. Džo-kola tiho su zujala niz ulicu, a velika bela šo-krila nekud nosila građane. On se retko kada služio šo- krilima – ako mu je potrebno da putuje nekud veoma daleko onda Aes Sedai obično Putuje s njim – ali noćas će se ipak poslužiti njima, da bi otišao u M’đin. Danas je njegov dvadeset peti imendan i namerava da noćas prihvati Nalinu poslednju bračnu ponudu. Pitao se da li će se iznenaditi; odbijao ju je već godinu dana, posto nije želeo da se skrasi. To bi značilo da pređe kod Zorele Sedai, koju je Nala služila, ali Mijerin Sedai je već dala svoj blagoslov.

Zađe za ugao i samo stiže da vidi nekog tamnokosog čoveka širokih ramena i pomodarski uzane brade pre no što ga on obori na leđa, tako da mu glava tresnu o pločnik. Sav omamljen, ostade tako da leži.

„Pazi kuda ideš“, ljutito prosikta bradati, cimnuvši crveni kaput bez rukava i namestivši čipku na košulji. Crna kosa padala mu je do ramena, gde je bila vezana. I to je bilo po najnovijoj modi i najbliže što će iko ko se nije Zavetovao prići oponašanju Aijela.