Svetlokosa žena s njim uhvati ga za ruku, a njena haljina od svetlucavobelog strejta postade neprozirnija kako se ona iznenada posramila. „Džome, vidi mu kosu. On je Aijel, Džome.“
Opipavši se po glavi da vidi je li naprsla, Čarn prstima prođe kroz kratko ošišanu zlatnoriđu kosu. Umesto da odmahne glavom, samo čupnu nešto duži rep na potiljku. Imaće modricu, mislio se, ali to je sve.
„Zaista jeste.“ Čovekova ljutnja nestade i pretvori se u brigu. „Oprosti mi, Da’Šaine. Ja bi trebalo da pazim kuda idem. Daj da ti pomognem.“ Smesta postupi u skladu sa svojim rečima i diže Čarna na noge. „Jesi li dobro? Daj da pozovem skakača da te odveze kuda si se zaputio.“
„Nisam povređen, građanine“, blago odgovori Čarn. „Zaista, krivica je moja.“ I bila je, kad je toliko žurio. Mogao je da povredi tog čoveka. „Jesam li te povredio? Molim te, oprosti mi.“
Čovek otvori usta da se pobuni – građani stalno tako rade, kao da misle da su Aijeli od stakla – ali pre no što stiže nešto da kaže, zemlja se zamreška pod njihovim nogama, kao i vazduh oko njih. Čovek se nesigurno osvrte oko sebe i obavi svoj plašt od nevidtkanine oko sebe i svoje gospe, tako da se činilo da im samo glave lebde nad zemljom. „Šta to bi, Da’Šaine?“
I drugi koji su primetili Čarnovu kosu okupljali su se oko njega uznemireno postavljajući isto pitanje, ali on nije obraćao pažnju na njih, ni ne pomišljajući da li je možda nepristojan. Štaviše, poče da se probija kroz gomilu, pogleda uprtog ka Šaromu; bela kugla, hiljadu stopa u prečniku, lebdela je isto toliko iznad plavih i srebrnih kupola Kolam Daana.
Mijerin je rekla da će danas biti taj dan. Rekla je da je pronašla novi izvor Jedne moći. Ženski i muški Aes Sedai moći će da zahvate iz istog izvora, a ne razdvojenih polovina. Ono što će muškarci i žene moći zajedno da urade biće daleko veće no sada, kada se razlikuju. A danas su ona i Beidomon nameravali da prvi put zahvate odatle – poslednji put kada će muškarci i žene zajedno raditi služeći se različitom Moći. Danas.
Nešto nalik na sićušnu belu ljuspicu otrže se od Šaroma, praćeno mlazom crnog ognja; padalo je varljivo sporo i naizgled beznačajno. A onda stotinu pukotina prsnu svuda po ogromnoj beloj kugli. Šarom se raspuče kao jaje i poče da pada kao neki mračni pakao. Tama se rasu preko neba i neprirodna noć proguta sunce, kao da je svetlost tih plamenova čisto crnilo. Ljudi su sa svih strana očajno vrištali.
Već sa prvim ognjenim mlazom, Čarn je pojurio prema Kolam Daanu, ali znao je da je već zakasnio. Zakleo se da će služiti Aes Sedai, a zakasnio je. Suze su mu lile niz lice dok je trčao.
Trepnuvši da se otrese tačkica koje su mu letele pred očima, Rand se obema šakama uhvati za glavu. Ta slika mu je još bila na pameti, ta ogromna kugla kako pada i gori crnom vatrom.
Odjednom, pogled mu privuče nešto u najnižim granama Drveta života. Neka prilika kako se polako ljulja. Čovek, obešen za konopac privezan za neku motku položenu preko dve grane.
Rand zaurla i potrča ka drvetu, zagrabivši ka saidinu, i ognjeni mač mu se pojavi u šakama u trenutku kad skoči i zaseče konopac. On i Met zajedno tresnuše o beli pločnik. Motka pade pored njih i zazveča. Rand vide da to uopšte nije običan drveni štap, već neko čudno koplje crnog držalja i kratkog blago zakrivljenog sečiva s jednostrukom oštricom umesto glave. Nije mario ni da je od zlata i kuendilara, ukrašeno safirima i rubinima. Pustivši mač i Moć da se izgube, on strže konopac s Metovog vrata i pribi uvo uz grudi svog prijatelja. Ništa? Očajnički pokida s Meta kaput i košulju, usput skinuvši i kožnu vrpcu s nekim srebrnim medaljonom. Medaljon baci u stranu i ponovo oslušnu. Ništa. Nema otkucaja srca. Mrtav.
Što je snažnije mogao, pesnicom udari Meta u grudi, pa oslušnu. Ništa. Ponovo udari, pa oslušnu. Da. Eto. Slabašni otkucaji srca. Čulo se, ali veoma slabo i sporo. Sve sporije. Ali Met je još
