Napunivši pluća, Rand dunu u Metova usta što je snažnije mogao. Pa ponovo i ponovo. A onda opkorači Meta, zgrabi ga za struk pantalona i odiže s pločnika. Gore i dole, tri puta, pa mu ponovo dunu u usta. Mogao je da usmerava; možda bi tako nešto postigao, ali sprečila ga je uspomena na onu devojčicu u Kamenu. Želeo je da Met živi. Živi, a ne da bude lutka koju će pokretati Moć. Jednom je u Emondovom Polju video gazda Luhana kako oživljava jednog dečaka koga su pronašli kako pluta u Vinskoj vodi. I stoga je disao, pa cimao; disao pa cimao, i molio se.
Met se odjednom trže i zakašlja. Rand kleknu pored njega, a Met obe ruke prinese grlu i okrete se na stranu, bolno grabeći vazduh. Jednom rukom dodirnu konopac i zadrhta. „Ta plamena – kopilad“, promuklo progunđa. „Pokušali su – da me ubiju.“
„Ko to?“ – upita Rand, zabrinuto se osvrnuvši. Napola dovršene zgrade oko ogromnog trga uzvratiše mu pogled. Ruidean je jamačno bio pust. Sem ako Muradin još nije u životu.
„Oni – s druge strane – izvitoperenog dovratka.“
Bolno progutavši, Met se pridiže i drhtavo uzdahnu. „I ovde ima jedan, Rande.“ I dalje je zvučao kao da mu je grlo pokidano.
„Prošao si kroz njega? Jesu li ti odgovorili na pitanja?“ To bi moglo biti korisno. Odgovori su mu bili očajnički potrebni. Hiljadu pitanja, a svega nekoliko odgovora.
„Odgovora nema“, proškripa Met. „Varaju. I pokušali su da me ubiju.“ On uze medaljon s likom srebrne lisičje glave, koji mu skoro prekri čitav dlan, pa ga gurnu u džep i namršti se. „Bar sam nešto izvukao od njih.“ A onda privuče k sebi ono neobično koplje i pređe prstima duž crnog držalja. Čitavom njegovom dužinom teklo je neko čudno iskrivljeno pismo, između dve ptice od nekog metala još crnjeg nego što je bilo drvo u koje su umetnute. Randu se učini da su to gavranovi. Još dva su bila izrezbarena na sečivu. Promuklo se nasmejavši, Met se diže na noge pomažući se kopljem. Sečivo je počinjalo taman u ravni s njegovom glavom. Nije se potrudio da zakopča košulju i kaput. „Zadržaću i ovo. Šala je njihova, ali zadržaću ga.“
„Šala?“
Met klimnu. „Ono što piše:
Vidiš, baš lepa šala. Ako mi se ukaže prilika, poseći ću ih njihovim sopstvenim rečima. Daću ja njima misao i pamćenje.“ A onda se žacnu i prođe prstima kroz kosu. „Svetlosti, što me boli glava. Kao da se u njoj komešaju krhotine hiljadu snova, a svaka oštra kao nož. Šta misliš, hoće li mi Moiraina pomoći ako je zamolim?“
„Siguran sam da hoće“, polako odgovori Rand. Mora biti da Met trpi užasne bolove kad je voljan da potraži pomoć od Aes Sedai. Onda ponovo pogleda držalje crnog koplja. Pismo je uglavnom bilo skriveno Metovom šakom, ali ne u potpunosti. On nije mogao da ga pročita. Kako to da ga je Met razumeo? Ruideanski pusti prozori podrugljivo ga pogledaše. Kao da su hteli da mu kažu kako kriju mnoge tajne. Više no što on zna. I gore. „Hajde da se vratimo, Mete. Ne marim ako ćemo noću prelaziti dolinu. Kao što ti reče, biće hladnije. Ne želim da se zadržavam ovde.“
„Ja nemam ništa protiv“, odgovori Met i zakašlja se. „Samo da se ponovo napijemo vode na onoj fontani.“
Rand je uskladio korak s Metovim, koji ispočetka beše spor. Met se nekako vukao, služeći se tim čudnim kopljem kao štapom. Rand je jednom zastao da pogleda dve figurice muškarca i žene s kristalnim kuglama, ali ostavio ih je tu. Ne još. Ne još dugo, ako bude imao sreće.
Kada za sobom ostaviše trg, nedovršene palate duž ulice postadoše preteče. Njihovi krezubi vrhovi podsećali su na zidine neke velike tvrdinje. Rand prigrli saidin, iako nije video ništa preteče, ali osećao se kao da su mu neki ubilački pogledi zariveni u leđa. Ruidean je bio spokojan i pust, bez ijedne senke pod plavom svetlošću njegovog maglenog krova. Vetar je nosio pesak po ulici... Vetar. Nije bilo vetra.
„Oh, vatra me spalila“, progunđa Met. „Mislim da smo u nevolji, Rande. Tako mi i treba, kad se družim s tobom. Stalno me uvaljuješ u neke nevolje.“
Pesak stade da se prikuplja u sve deblje uzdrhtale crte.
„Možeš li brže da hodaš?” – upita Rand.
„Da hodam? Krv i pepeo, mogu i da trčim.“ Nakrivivši koplje preko grudi, Met postupi u skladu sa svojim rečima i teturavo potrča.
Rand pojuri za njim i ponovo prizva ognjeni mač, mada nije znao da li će mu imalo koristiti protiv prašine, niti da li zaista ima potrebe za njim. To je ipak samo prašina.
