Dolazak Senke полностью

Svuda oko njih pesak se mreškao, podrhtavao i prikupljao u sve veće gomile. Odjednom, baš pred njima, neka prilika iskoči iz jedne suve fontane. Bila je obličja čoveka s oštrim kandžama mesto prstiju i smesta je ćutke skočila na njih.

Randove ruke same od sebe zadadoše udarac – Mesečina iznad vode i sečivo načinjeno od Moći saseče tu mračnu pojavu. Za tren oka ona se pretvori u gust oblak prašine koja pade na pločnik.

Ali druge je zameniše. Crne bezlične prilike saleteše ih sa svih strana. Međusobno su se razlikovale po svemu, sem kandži. Rand je plesao među njima, a sečivo igralo u vazduhu, ostavljajući prašinu za sobom. Met je svoje koplje koristio kao bojni štap, munjevito ga vitlajući oko sebe, ali koristeći njegovo sečivo kao da se rodio s tim oružjem u rukama. Stvorenja su umirala – ili se vraćala u prašinu – ali bilo ih je mnogo i bila su brza. Randovo lice bilo je obliveno krvlju, a stara rana na boku pekla ga je kao da će se svakog časa otvoriti. Krv je tekla i niz Metovo lice, kao i niz grudi. Bilo ih je premnogo i bili su prebrzi.

Ti ne činiš ni deseti deo onoga za šta si već sposoban. Tako mu je nešto rekla Lanfear. On stade da se smeje dok je plesao s mačem u rukama. Učiti od jedne Izgubljene. Može on to, iako ne onako kako je ona mislila. Da, može. Rand usmeri, izatka niti Moći, i posla po jedan kovitlac posred svake crne prilike. One se rasuše u oblake prašine od koje se on zakašlja. Koliko je video, sve su se ponovo pretvorile u pesak.

Kašljući i boreći se za dah, Met se osloni na koplje. „Jesi li to ti uradio?“ – prošišta i obrisa krv s očiju. „Krajnje je vreme bilo. Ako si već znao kako, zašto to nisi uradio odmah?“

Rand se ponovo nasmeja. Jer se nisam setio. Jer nisam znao kako sve dok to nisam uradio – ali smeh mu se zaledi u ustima. Čim pesak i prašina dodirnuše tle, počeše da se mreškaju. „Beži“, kaza. „Moramo da pobegnemo odavde. Beži!“

Rame uz rame jurili su ka magli sekući i gazeći gomilice prašine, samo da se ne sakupi. Rand je na sve strane slao kovitlace, ali rasuta prašina počela bi ponovo da se prikuplja i pre no što stigne do zemlje. Njih dvojica nastaviše da trče, u maglu i kroz nju. Na kraju izroniše u dolinu osvetljenu slabašnim svetlom što je bacalo oštre senke.

Iako ga je rana na boku jako bolela, Rand se okrete spreman da oproba munje ili vatru, ali ništa nije došlo za njima. Možda je magla bila kao zid za te tamne prilike. Možda ih je držala unutra. Možda... Nije znao. Nije ni mario, samo da ga ti stvorovi ne prate.

„Oganj me spalio“, promuklo promrmlja Met, “proveli smo čitavu noć tamo. Skoro će zora. Nisam mislio da je toliko prošlo.“

Rand se zagleda u nebo. Sunce još nije stiglo do planinskih vrhova, ali bili su obasjani blistavim oreolom. Dolina je bila pokrivena dugim senkama. Doći će iz Ruideana u zoru i vezati vas vezama koje nećete moći da raskinete. Povratiće vas i uništiti.

„Hajdemo do planine“, tiho kaza. „Čekaju nas.“ Čekaju mene.

Tmina Puteva sabila je svetlost Perinovog fenjera okačenog na štap na jedan oštro oivičeni oreol oko njega i Gaula. Škripa njegovog sedla i hrapavi topot kopita o kamen kao da nisu mogli preći granice svetlosti. Vazduh je bio lišen svakog mirisa, nikakav. Aijel je iako pratio Koraka rame uz rame, držeći na oku jedva vidljiv sjaj svetiljki Loijalove družine nešto dalje ispred njih. Perin je odbijao da nazove družinu Failinom. Uprkos lošem glasu koji ih je bio, Putevi očito nisu smetali Gaulu. Perin pak već dva dana, ili onoliko dugo koliko dva dana znače na ovom mestu odsečenom od svetlosti, nije mogao da se uzdrži od osluškivanja. Njegove uši bi prve začule zvuk koji im najavljuje smrt ili još goru sudbu, zvuk daha vetra na mestu gde vetra nikada nije bilo. Nije to običan, već Crni Vetar koji proždire duše, Mahin Sin. Bio je pod snažnim utiskom da je prolazak kroz Puteve čista ludost, ali nužda je menjala pojam ludosti.

Slabašna svetlost ispred njih zastade i on povuče uzde nasred nečega što je po svoj prilici bilo drevni kameni mostu luku preko beskrajne tame, prastar sudeći po pukotinama u ogradi i rupama razasutim po okrnjenom podu. Veoma je moguće da je pretrpeo skoro tri hiljade godina, ali sada je izgledao spreman da se uruši. Možda baš u ovom času.

Tovarni konj se privuče uz Koraka: životinje tiho zanjištaše jedna prema drugoj, uplašeno kolutajući očima po mraku koji ih je okruživao. Perin je znao kako im je. Da u društvu ima još nekoliko ljudi, ova večita noć ne bi bila tako teška. Ipak, on ne bi prilazio predvodničkim svetiljkama čak ni da je sam. Ne bi rizikovao da se ponovi ono što se dogodilo na onom prvom Ostrvu, neposredno posle ulaza kroz Kapiju u Tiru. Razdraženo je počešao kovrdžavu bradu. Nije bio siguran šta je trebalo da očekuje, ali ono...