Naravno, bila je besna. Besna zato što je Loijal pokušao da se umeša; hvala veoma lepo, mogla je sama da se odbrani. Besna zato što se Bain i Čijad nisu umešale; bila je zatečena kada su joj obrazložile kako nisu očekivale da ona želi njihovu pomoć u borbi koju je sama tražila.
„Ponovo kreću“, reče Gaul.
Perin se prenu i vrati u sadašnjost. Drugi fenjer se maločas kretao, ali sada je mirovao. Neko od njih je primetio da ih njegovo svetlo ne prati. Verovatno Loijal. Faila ne bi žalila kada bi se on izgubio, a dve Aijelke su ga već dva puta nagovarale da prošeta s njima. Nije morao ni da vidi kako Gaul krišom odmahuje glavom da bi odbio ponudu. Poterao je Koraka napred, vukući i tovarnog konja.
Putokaz je ovde bio u znatno lošijem stanju nego drugde, ali je projahao pored njega uz samo letimičan pogled. Svetlost drugih svetiljki već je kretala niz jednu od blago iskošenih platformi i on s uzdahom pođe istim putem. Mrzeo je te strmine ograđene samo tamom, što su vijugale naniže i ukrug; jedino jasno bila je zbijena svetlost fenjera koji mu se njihao nad glavom. Nešto mu je govorilo da bi pad preko ivice bio večan. Korak i tovarni konj držali su se sredine i bez podstreka jahača, a čak je i Gaul izbegavao rub. Najgore je što je staza vodila na još jedno Ostrvo, po neizbežnom zaključku smešteno tačno ispod onog s koga su krenuli. Bilo mu je drago što i Gaul upire pogled naviše, bilo mu je drago što nije jedini koji se pita šta drži Ostrva u vazduhu i da li će takva i ostati.
Loijalova i Failina svetiljka stadoše kraj Putokaza i Perin opet zauzda konja, tek što je prispeo na ostrvo. Ovog puta nisu krenuli dalje. Tren potom, Failin glas pozva: „Perine.“
Razmenio je pogled s Gaulom. Aijel sleže ramenima. Nije progovorila s Perinom otkad je...
„Perine, dođi ovamo.“ Nije zvučalo baš kao naredba, ali ni kao molba.
Bain i Čijad su se odmarale čučeći pokraj Putokaza, a Loijal i Faila su stajali u blizini, pored svojih konja, držeći po jedan fenjer. Ogijer je držao i povodac teretnih konja; čuperci na ušima su mu se trzali dok mu je pogled šetao od Faile do Perina i natrag. Ona se, s druge strane, naizgled potpuno posvetila doterivanju svojih jahačkih rukavica od meke zelene kože, s izvezenim zlatnim jastrebovima na nadlanicama. Takođe, bila je promenila i haljinu. Nova je bila istog kroja, s visokim okovratnikom i uskim, razdeljenim skutima, ali sašivena od tamnozelene vezene svile, koja joj je nekako naglašavala poprsje. Perin ju je prvi put video u ovom ruhu.
„Šta želiš?“, oprezno upita.
Pogledala ga je kao da je iznenađena što ga vidi, zamišljeno nakrivila glavu, da bi se naposletku nasmešila kao da se konačno seća. „Oh, da. Želela sam da proverim mogu li te naučiti da dođeš čim te zovnem.“ Osmeh joj postade još širi; a kako i ne bi, kada je čula škrgut njegovih zuba. Počešao se po nosu; ovde se osećao neki blago neprijatan miris.
Gaul se tiho zakikota. „To ti je isto kao da pokušavaš da razumeš sunce, Perine. Ono jednostavno jeste, i nije nam dato da ga shvatimo. Ne možeš živeti bez njega, ali ono ima svoju cenu. Tako je i sa ženama.“
Bain se nagnula prema Čijad i došapnula joj nešto na šta se obe nasmejaše. Sudeći po tome kako su gledale Gaula i njega, Perin zaključi da mu ne bi prijalo da čuje šta im je toliko zabavno.
„Uopšte se ne radi o tome“, zabrunda Loijal razdraženo podižući uši. Prostrelio je Failu pogledom, s namerom da joj ulije krivicu, što nju uopšte nije doticalo; samo se neodređeno osmehnula i vratila svojim rukavicama, iznova ugodnije podešavajući svaki prst. „Izvini, Perine. Htela je da te po svaku cenu sama pozove. Evo razloga. Stigli smo.“ Pokazao je prema podnožju Putokaza, gde se iz jednog širokog udubljenja izdvajala bela crta usmerena ne prema bilo kakvom mostu ili stazi, već pravo prema tami. „Maneterenska kapija, Perine.“
