Perin bez reči klimnu glavom. Ni na kraj mu pameti nije bilo da predloži da slede crtu, jer bi ga Faila smesta optužila da pokušava da preuzme vodstvo. Opet je odsutno protrljao nos; izluđivao ga je taj skoro neosetni vonj. Nije želeo da predloži čak ni nešto najrazumljivije. Ako hoće da bude predvodnica, neka joj bude. Ali ona je mirovala u sedlu i igrala se rukavicama, očigledno čekajući njegovu prvu reč pa da napravi neku vickastu doskočicu. Volela je doskočice, dok je on radije otvoreno govorio šta mu je na umu. Perin razdraženo okrenu Koraka, s namerom da nastavi bez nje i Loijala. Crta je vodila ka Kapiji, a umeo je i sam da opipa list Avendesore koji je otvara.
Iznenada, do uha mu dopre prigušen topot kopita u tami i sećanje na ustajali miris ošinu mu um.
„Troloci!“, povika on.
Gaul se glatko zaokrenu i zari koplje u crnom verižnjačom zaštićena prsa jednog Troloka vučje njuške, koji je utrčao u svetlost s pretećim mačem srpastog sečiva; u istom tečnom pokretu Aijel izvuče vrh koplja i koraknu u stranu, puštajući ogromnu priliku da se sruči. Ali za njom su pristizale i druge, mnoštvo kozjih gubica i veprovskih kljova, nemilosrdnih kljunova i izuvijanih rogova, s krivim mačevima i kukastim kopljima. Konji počeše da se propinju uz divlje nj istanje.
Držeći fenjer visoko nad glavom, prestravljen pomišlju na suočavanje sa ovim zverima u tami, Perin rukom potraži oružje i raspali jedno lice nagrđeno oštrozubim čeljustima. Iznenadio se kad vide da je iz poveza na bisagama izvukao čekić; ipak, i bez sekirine oštrice, pet kilograma čelika vođeno kovačkom rukom bilo je dovoljno da odbaci Troloka unazad. Zver je kreštala grabeći svoje smrskano lice.
Loijal obi svoj fenjer o jednu glavu s kozjim rogovima i svetiljka puče; obasut zapaljenim uljem, Trolok uz urlik nestade u tami. Ogijer se razmahao čvrstom drškom fenjera, koja u njegovim silnim rukama beše poput malene palice, ali je drvo ipak uz oštar prasak lomilo kosti. Jedan od Failinih noževa zariven je u oko previše nalik ljudskom iznad neke gubice s kljovama. Aijelke su igrale ples kopalja, budući da su nekako stigle da sakriju lice velom. Perin je udarao, udarao i udarao. Kovitlac smrti koji je trajao... minut? Možda pet? Kao da je prošao čitav sat. Ali Troloci se najednom nađoše na zemlji. Oni koji još ne behu mrtvi trzali su se u samrtnim grčevima.
Perin ugrabi vazduh u pluća; osećao se kao da će mu desna ruka otpasti od težine čekića. Lice mu je gorelo, nešto vlažno je kapalo niz njega, a isto je osećao i na nozi, tamo gde je troločko gvožđe uspelo da prodre. Svako od Aijela imao je bar po jednu tamnu mrlju na svojim mrkim i sivim nošnjama, a sa unutrašnje strane Loijalove butine video se krvavi prorez. Perinove oči odlutaše od njih, tražeći Failu. Ako je ona povređena... Sedela je na svojoj crnoj kobili, s nožem u ruci, spremna da gađa njime. Uspela je čak i da svuče rukavice i uredno ih udene za pojas. Na njoj se ni ogrebotina nije videla. U onolikom mirisu krvi, ljudske, ogijerske i troločke, nije mogao da pogodi da li i ona krvari, ali poznavao je njen miris, i u njemu nije bilo bolnog traga povrede. Jarka svetlost je pržila oči Troloka; nisu bili u stanju da se brzo prilagode. Jedini razlog što su oni sada živi, a Troloci mrtvi verovatno i jeste bio taj nagli prodor iz tmine u svetlost.
To je bilo sve vreme koje su imali, tren odmora, dovoljan tek da se osvrnu i predahnu. Uz urlik nalik zvuku mlevenja tone kostiju, Sen uskoči u svetlost, s bezokim pogledom smrti i crnim mačem što seva poput munje. Konji zanjištaše, pokušavajući da se otrgnu.
Gaul jedva skrete to sečivo svojim malim štitom, koji ostade bez jednog dela, kao da su slojevi stavljene volovske kože ništa do papir. Probode, zatim izbeže oštrici – jedva – i opet nasrnu. Iz Mirdraalovih prsa nikoše strele. Bain i Čijad su vratile koplja u kaiševe na leđima i upotrebile krive lukove od rogova. Stiže još strela, i Polutanova prsa postadoše poput jastučeta za igle. Gaulovo koplje je hitro zadavalo ubode. Jedan od Failinih bodeža se iznenada zari u to lice bledo poput tkiva neke larve. Sen nije pala, nije ustuknula u svojoj želji da ubija. Samo su suludo brzi skokovi u stranu čuvali telo od njegovog mača.
Perin pokaza zube, nesvesno se kezeći. Mrzeo je Troloke kao neprijatelje svoje krvi, ali Nerođene?... Ubijanje Nerođenih vredelo je sopstvene žrtve.
