Čak i u padu, čak i obezglavljen, Mirdraal je vitlao oružjem, besciljno šibao mačem skovanim u Takan’Daru. Korak ustuknu, nervozno njišteći, a Perin se najednom oseti kao da ga je polila ledena voda. Taj crni čelik stvarao je rane koje čak i Aes Sedai jedva leče; dojahao je bez imalo opreza.
Još je Čuo prigušene zvuke iz tame na daljem kraju Ostrva, buku kopita, trenje čizama, teški dah i grleni žamor. Još Troloka; nije mogao da kaže koliko. Šteta što nisu bili povezani s Mirdraalom, ali će možda ipak oklevati da napadnu bez njegovog vodstva. Troloci su najčešće kukavice, odgovarala im je brojna nadmoć i lako ubijanje. Međutim, čak i bez Mirdraala moglo se desiti da skupe hrabrost i na kraju ponovo navale.
„Kapija“, progovori on. „Moramo otići pre nego što odluče šta im je činiti bez ovoga ovde.“ Uperio je krvavi čekić prema Seni koja se još uvek batrgala. Faila smesta okrenu Lastavicu, što ga je toliko iznenadilo da se izlanuo: „Zar nemaš zamerke?“
„Kad pametno govoriš, nemam“, oštro mu je odgovorila. „Nemam kad pametno govoriš. Loijale?“
Ogijer povede družinu jašući svog velikog pastuva čupavih potkolenica. Perin potera Koraka za Failom i Loijalom, naoružan čekićem, a Aijeli se rasporediše s obe strane; ovog puta svi sa spremnim lukovima i strelama. Kroz tamu ih je pratio topot kopita i čizama, i grubo mumlanje na jeziku pregrubom za ljudska usta. Leđa uz leđa, dok se mumlanje primicalo sve bliže i postajalo sve hrabrije.
Još jedan zvuk doplovi do Perina, kao uzdah između dve svilene marame. Trnci mu prođoše kroz kosti. Sve glasnije, disanje nekog džina u daljini, udisanje, izdisanje, još snažnije udisanje. „Brže!“, povikao je. „Požuri!“
„Žurim“, zareža Loijal. „To je taj zvuk, zar ne? Neka nam Svetlost obasja duše, neka nas Tvorčeva ruka zaštiti. Otvara se. Otvara se! Moram proći poslednji. Napolje! Napolje! Ali ne pre – ne, Faila!“
Perin se usudio da se obazre preko ramena. Dve istovetne kapije naizgled živog lišća polako su se raskrilile, otkrivajući planinski predeo kao kroz zadimljeno staklo. Loijal je sjahao da bi skinuo list Avendesore i otključao vrata, a Faila je preuzela uzde tovarnih životinja i njegovog ogromnog pastuva. Užurbano je viknula: „Hitro! Za mnom!“, i mamuznula sapi Lastavici. Tairenska kobila pojuri ka izlazu.
„Krenite za njom“, reče Perin Aijelima. „Brzo! Protiv ovoga se ne možete boriti.“ Mudro, oklevali su samo jedan otkucaj srca da bi pošli. Gaul je prihvatio povodac tovarnog konja. Korak dokaska do Loijala. „Možeš li ikako zatvoriti prolaz? Zaprečiti ga?“ Mumlanje je postalo panično; sada su i Troloci prepoznali zvuk. Mahin Sin je dolazio. Beg iz Puteva značio je život.
„Da“, odgovori Loijal. „Mogu. Ali idi! Kreći!“
Perin potera Koraka prema Kapiji svom brzinom, ali pre nego što je uspeo da dođe sebi zabaci glavu i urliknu, prkosno, izazivački.
Aijeli se, i dalje zagledani u Kapiju, raštrkaše po padini, u zaklon niskog grmlja i zakržljalog planinskog drveća, vetrom iskrivljenih borova, jela i manjeg zimzelenog bilja. Faila se pridizala sa zemlje, jer je preletela preko Lastavičinog sedla. Crna kobila ju je njuškala. Izgalopirati iz Kapije podjednako je opasno kao i ugalopirati u nju; sva sreća što nije polomila vrat, i svoj i kobilin. Loijalov veliki parip i njeni tovarni konji drhtali su kao da ih je nešto udarilo među oči. Perin otvori usta, ali susrete njen užareni pogled, koji ga je čikao da se samo usudi na bilo kakvu opasku, pa makar i sažaljivu. Namrštio se jetko i mudro ućutao.
Loijal najednom istumara iz Kapije, iskačući iz mutnog srebrnog ogledala, ostavivši za sobom sopstveni odraz, i otkotrlja se preko zemlje. Skoro za njegovim petama, iskrsnuše dva Troloka, jarčevog roga i gubice, orlovog kljuna i perjane kreste, ali pre nego što i pola njihovih tela izađe, drhtava površina postade smrtonosno crna, zapenjena i podnadula, lepeći se za njih.
