Uz vrisku, uz urlanje, Troloci su udarali o crnilo što je ključalo oko njih ih, čupali ga da se oslobode dok ih je sve više obuhvatalo, sve dublje, sve dok nije ostala samo jedna čupava ruka, u paničnom grču, i na kraju ništa do tame, ispupčene, podnadule, u potrazi za nečim. Polako se ukazaše vratnice, klizeći jedna ka drugoj, sabijajući tamu dok se nije ulila natrag. Glasovi u Perinovoj glavi najzad zamukoše. Loijal potrča da postavi ne jedan, već dva trostrana lista među nebrojeno lišće i lozice. Kapija opet postade kamen, deo stenovitog zida ukrašenog prefinjenim detaljima, usamljenog na škrto pošumljenom licu planine. Među lišćem i lozama stajala su dva lista Avendesore, ne jedan. Loijal je premestio trostruki list iz unutrašnjosti na spoljašnjost.
Ogijer duboko uzdahnu. „To je sve što sam mogao. Sada se može otvoriti samo s ove strane.“ Pogledao je Perina, u isto vreme nemirnim i hrabrim očima. „Mogao sam zauvek da je zatvorim da nisam vratio listove, ali ne želim da uništim jednu Kapiju, Perine. Od nas su ponikli Putevi, mi smo se brinuli o njima. Možda će jednog dana biti pročišćeni. Ne mogu da uništim Kapiju.“
„Dobro je i ovako“, odvrati Perin. Jesu li Troloci bili na putu ka ovoj Kapiji, ili je susret bio čista slučajnost? U oba slučaja, dobro se završilo.
„Je li to bio...?“, zausti Faila nesigurnim glasom, pa zastade da proguta pljuvačku. Čak su i Aijeli, prvi put, izgledali potreseno.
„Mahin Sin“, reče Loijal. „Crni Vetar. Stvorenje Senke, ili tvar nastala iz same prljavštine Puteva, to niko ne zna. Sažaljevam Troloke. Čak i njih.“
Perin nije bio siguran da se slaže, čak ni ako je o ovakvoj smrti reč. Video je šta ostaje iza Troloka kada im ljudi padnu šaka. Troloci jedu sve, dokle god ima mesa na sebi, a ponekad im je slatko da im meso bude živo dok ga kasape. Neće sebi dozvoliti da sažaljeva Troloke.
Korakova kopita zaškripaše po oštrom šljunku i Perin se okrenu da vidi gde se to oni nalaze.
Svuda oko njih behu oblacima pokrivene planine; po tim večitim oblacima dobile su ime, Maglene planine. Vazduh je bio prohladan na ovoj visini, čak i u leto, naročito u poređenju s podnebljem Tira. Kasno popodnevno sunce oslonilo se na zapadne vrhove, bacajući odsjaj na potoke koji su žurili naniže, prema reci što je vijugala širokom dolinom pod njima. Maneterendrel, tako je zovu dalje od planina, mnogo dalje prema istoku i jugu, ali Perin je odrastao poznajući taj tok uz južnu granicu Dveju Reka kao Belu reku, neprohodni brzak zapenjene vode. Maneterendrel. Vode planinskog doma.
Tamo gde se videlo golo stenje, u dolini ili na obližnjim padinama, kao da je sijalo staklo. Nekada je tu stajao grad, prostrt preko doline i planina. Maneteren, grad kula što deru nebo i raskošnih vodoskoka, prestonica velikog naroda istog imena, možda i najlepši grad na čitavom svetu, po starim ogijerskim pričama. Sada od njega ne beše ni traga, osim neuništive Kapije, nekada dela ogijerskog gaja. Spaljen do golog kamena pre više od dve hiljade godina, dok su Troločki ratovi još besneli, uništen Jednom moći posle smrti poslednjeg kralja, Aemona al’Kaara al’Torina, u njegovom poslednjem krvavom boju protiv Senke. Aemonovo polje, tako ljudi nazvaše to mesto, na kome sada leži selo zvano Emondovo Polje.
Perin se strese. Davno je to bilo. Troloci su ponovo dolazili, na Zimsku noć pre više od godinu dana, noć pre nego što su Rand i Met i on morali s Moirainom da nestanu u tami. Sada je i to izgledalo prilično davno. Ne može se ponoviti, jer je Kapija zaključana.
Dva jastreba belih krila kružila su oko udaljenog kraja doline. Perinove oči uhvatiše tračak strele koja je poletela u visine. Jedan jastreb zaokrenu i pade, a Perin se namrgodi. Zašto bi iko gađao jastrebove ovde, u planinama? Možda iznad nekog imanja, ako je živina u opasnosti, ali ovde? Zašto bi iko uopšte dolazio ovamo? Ljudi Dveju Reka izbegavali su planine.
Drugi jastreb skliznu na snežnim krilima prema mestu gde mu je saputnik pao, ali tren potom sunu u očajnički beg naviše. Crni oblak gavranova izlete iz krošnji, obuhvati ga u bespoštednu borbu, a kada se ponovo primiriše, od jastreba ne beše ni traga.
Perin je skoro zaboravio da diše. Viđao je kako gavranovi, pa i neke druge ptice, napadaju jastreba ako im se previše približi gnezdu, ali ovoga puta nije mogao da poveruje u nešto toliko jednostavno. Ptice su izletele odande odakle i strela. Gavranovi. Senka je koristila životinje kao uhode, ponekad. Pacove i ostale koji se hrane na račun smrti, najčešće. Naročito gavranove. Oštra su bila njegova sećanja na trenutke kada je bežao od hitrih jata gavranova, kada su ga progonili kao da imaju razum.
„U šta si se zagledao?“, upita Faila, zaklanjajući oči da bolje vidi dolinu. „Jesu li ono bile ptice?“
