Ne pridajući važnost oštrom žiganju u nozi i boku, rasedla Koraka i rastereti tovarnog konja, sputa im noge da ne bi odlutali i počasti ih zobnicama s po dve-tri šake zobi i ječma. Na ovoj visini zacelo nije imalo šta da se pase. A što se tiče onoga čega je moglo biti... zapeo je strunu u luk, položio oružje kraj tobolca, pored vatre, i razvezao čvor na kaišu sekire.
Gaul mu pomože oko vatre, pa podeliše obrok od hleba, sira i suve govedine. Žvakali su u tišini, zalivajući zalogaje vodom. Sunce se skrilo iza planina, i od vrhova ostadoše samo obrisi, a oblaci se zarumeneše odozdo. Pokrivač od senke prekrio je dolinu. Vazduh postade prohladan.
Perin otrese mrvice s ruku i izvuče svoj dobri zeleni vuneni ogrtač iz bisaga. Možda je navikao na toplotu Tira i više nego što je mislio. Žene očigledno nisu obedovale u tišini kraj svoje tamom okružene vatre; čuo je njihov smeh i ponešto od onoga o čemu su govorile, od čega su mu se uši zacrvenele. Žene pričaju šta im padne na pamet. Nemaju ni zrno uzdržljivosti. Loijal se odmakao koliko je god mogao a da i dalje bude pri svetlu, i trudio se da uroni u neku knjigu. Verovatno im nije ni padalo na pamet da su posramile Ogijera; verovatno su smatrale da su toliko tihe da ih Loijal ne čuje.
Perin promrlja nešto sebi u bradu i ponovo sede kraj vatre, naspram Gaula. Nije bilo znaka da hladnoća smeta Aijelu. „Znaš li ti neku zabavnu priču?“
„Zabavnu priču? Ne mogu se setiti nijedne, ovako nepripremljen.“ Gaulove oči stadoše na pola puta prema drugoj vatri i smehu. „Kada bih mogao, ispričao bih jednu. Sećaš se, o suncu?“
Perin se grohotom nasmeja i naglas reče: „Sećam se. Žene!“ Raspoloženje u drugom delu logora na tren utihnu, pa se ponovo podiže. Neka čuju. I drugi ljudi znaju za smeh. Smrknuto se zagledao u vatru. Rane su mu bile bolne.
Kratko potom, Gaul progovori: „Ovo mesto mi mnogo više liči na Trostruku zemlju nego ostatak mokrozemlja. Istina, ima previše vode, drveće je preveliko i prebrojno, ali nije tako neobično kao mesta zvana šume.
Tle beše šturo ovde gde je Maneteren skončao u vatri, raštrkano drveće pogrbljeno i zdepasto, iskrivljeno pod vetrom u čudnovate oblike, i nijedno više od tridesetak stopa. Perin razmisli i zaključi da nije video pustije mesto od ovoga.
„Voleo bih da nekada vidim vašu Trostruku zemlju, Gaule.“
„Možda i hoćeš, kada završimo ovde.“
„Moguće.“ Naravno, izgledi su bili slabi. U stvari, nikakvi. Mogao je to i reći Aijelu, ali sada nije želeo ni da priča ni da misli o tome.
„Ovde je stajao Maneteren? Ti si maneterenske krvi?“
„Ovo jeste bio Maneteren“, odgovori Perin, „i pretpostavljam da jesam.“ Bilo je skoro neverovatno da sićušna sela i spokojna imanja Dveju Reka čuvaju poslednje izdanke maneterenske krvi, ali to su bile Moirainine reči. Stara krv snažno teče Dvema Rekama, rekla je. „Davno to bese, Gaule. Mi smo zemljoradnici, čobani; nikakav veliki narod, niti silni ratnici.“
Aijel se blago nasmeši. „Ako ti tako kažeš. Video sam te kako plešeš s kopljima, kao i Randa al’Tora, i onog zvanog Met. Ali ako ti tako kažeš...
Perin se promeškolji. Koliko se toga promenilo otkada je napustio dom? On, Rand i Met? Ništa u vezi s njegovim očima i vukovima, niti s Randovim usmeravanjem moći; nije mislio na to. Koliko je onoga u njima ostalo neizmenjeno? Jedino je Met još ličio na sebe, i više nego inače. „Znaš nešto o Maneterenu?“
„Znamo više o vašem svetu nego što mislite. I manje nego što smo verovali. Mnogo pre prelaska Zmajevog zida čitao sam knjige koje donose torbari. Upoznao sam ’brodove’, ’reke’ i ’šume’, ili sam barem tako mislio.“ Gaul je ove reči izgovarao kao da su iz nekog tuđeg jezika. „Ovako sam zamišljao ’šume’.“ Pokazao je prema oskudnom šumarku, poniženom u odnosu na visinu koju je mogao dostići. „Vera ne čini nešto istinitim. Šta kažeš za Noćnog Jahača i okot Kidača lišća? Misliš li da su slučajno došli tako blizu ove Kapije?“
„Ne“, uzdahnu Perin. „Video sam gavranove, dalje niz dolinu. Možda tu nema ničeg osim njih, ali ne želim da se kockam, naročito nakon Troloka.“
Gaul potvrdi. „Možda su Oči Senke. Ako računaš na najgore, svako iznenađenje je prijatno.“
„Godilo bi mi prijatno iznenađenje.“ Perin ponovo pokuša da oseti prisustvo vukova, bez uspeha. „Možda ću noćas uspeti da otkrijem nešto. Možda. Ako se išta dogodi, moguće je da ćeš morati da me prodrmaš da bih se probudio.“ Znao je da to zvuči čudno, ali Gaul jednostavno još jednom klimnu glavom. „Gaule, nikada nisi pominjao moje oči, niti si ih zagledao. Ni ti, ni bilo ko od Aijela.“ Znao je da sada sijaju, u svetlosti vatre.
