Dolazak Senke полностью

„Ne znam“, polako kaza Perin. „Možda zato što se to dogodilo ovde. Nisam znao da je i ovde moguće usmrtiti vuka. Mislio sam da su vukovi bezbedni u snu.“

Juriš Koljača, Mladi Biče. On ovde ima krv i meso i može da ubije.

„Krv i meso? Misliš, nije samo u snu? Kako može ovde imati krv i meso?“

Ne znam. To je zatamnjeno sećanje iz davnina, ponovo se javlja kao i štošta drugo. Bića Senke sada hode snom. Stvorenja Srcoočnjaka. Nema bezbednosti.

„Pa, on je sada unutra.“ Perin odmeri bezlični metal kule. „Ako doznam kako je ušao, biće to njegov kraj.“

Budalasto štene, iskopava osinjak iz zemlje. Ovo mesto je zlo. Svi to znaju. I ti bi da juriš zlo kroz zlo. Koljač može ubiti.

Perin zastade. Osećanja koja mu je um vezivao za reč „ubiti“ delovala su konačno. „Skakaču, šta biva s vukom koji pogine u snu?“

Vuk počuta neko vreme. Ako ovde umremo, umiremo zauvek, Mladi Biče. Ne znam da li bi bilo isto s tobom, ali verujem da bi.

„Opasno mesto, strelče. Nije dobro po ljude biti u blizini kule Gendžei.“

Perin se okrete, napola podigavši luk pre nego što je spazio ženu na nekoliko koraka od sebe, zlatokosu, s debelom pletenicom do pojasa, sličnom onima kakve nose žene u Dve Reke, samo sitnije pletenom. Ruho joj beše neobičnog kroja, kratak beli kaput i široke pantalone od nekog tankog, bledožutog materijala, prikupljene iznad članaka, iznad kratkih čizmica. Crni ogrtač kao da je skrivao nekakav srebrni sjaj o njenom boku.

Pomerila se, i treperavo srebro nestade. „Imaš oštar vid, strelče. Pomislila sam to još kada te prvi put videh.“

Koliko ga je dugo posmatrala? Sramota, kako mu se prikrala a da je nije čuo. Bar ga je Skakač mogao upozoriti. Vuk je ležao u travi do kolena, s njuškom položenom na prednje šape, zagledan u njega.

Žena je izgledala neodređeno poznato, iako je Perin bio siguran da bi je prepoznao da ju je ikada sreo. Ko je ona pa da ulazi u vučji san? Ili je to možda i Moirainin Tel’aran’riod u isti mah? „Jesi li ti Aes Sedai?“

„Ne, strelče“, nasmeja se ona. „Samo sam došla da te upozorim, prkoseći propisima. Čak i u svetu ljudi, kada jednom kročiš u kulu Gendžei teško je izaći iz nje. Ovde je praktično nemoguće. Imaš hrabrost Stegonoše, koju, kako neki kažu, nije moguće razlikovati od ludosti.“

Nemoguće izaći? Onaj – Koljač – ušao je bez teškoća. Zašto bi to činio ako ne može izaći? „Skakač takođe tvrdi da je opasno. Kula Gendžei? Šta je to?“

Oči joj se raširiše i ona pogleda Skakača, i dalje opruženog na travi, nezainteresovanog za nju i zagledanog u Perina. „Umeš da govoriš s vukovima? E, to je nešto što je davno nestalo u legendama. Tako si, dakle, stigao ovamo. Trebalo je da znam. Kula? To su dveri, strelče, koje vode u zemlje Aelfina i Eelfina.“ Izgovorila je ta imena kao da bi on trebalo da ih prepozna. Kad joj je uzvratio bledim pogledom, ona upita: „Jesi li ikada igrao igru zvanu zmije i lisice?“

„Sva deca je igraju. Barem sva u Dve Reke. Ali zaboravljaju je čim dovoljno odrastu da shvate da je nemoguće pobediti.“

„Osim ako kršiš pravila“, odvrati ona. „Hrabrost će te ojačati, vatra oslepiti, muzika omamiti, gvožđe svezati.“

„Stihovi iz igre. Ne razumem. Kakve veze to ima s kulom?“

„To su načini kojima se mogu poraziti zmije i lisice. Igra je sećanje na davnašnje odnose. Ne mari, sve dok se kloniš Aelfina i Eelfina. Nisu oni zli poput Senke, ali su toliko drugačiji od ljudi da se može učiniti da jesu. Nije im verovati, strelče. Drži se dalje od kule Gendžei. Izbegavaj Svet snova, ako možeš. Mračni stvorovi tuda tumaraju.“

„Kao čovek koga gonim? Koljač.“

„To ime mu dobro stoji. Taj Koljač nije star, strelče, ali njegovo zlo je drevno.“ Kao da se naslanjala na nešto nevidljivo; možda onaj srebrni predmet koji on nikako da ugleda u celosti. „Dosta ti već rekoh. Ne znam ni zašto sam progovarala. Naravno. Jesi li ti ta’veren, strelče?“

„Ko si ti?“ Očito je znala dosta o kuli i vučjem snu. Ali iznenadilo ju je što mogu da razgovaram sa Skakačem. „Sreo sam te već negde, bar mislim.“

„Već sam prekršila mnogo propisa, strelče.“

„Propisa? Kakvih propisa?“ Na zemlju iza Skakača spusti se neka senka, na šta se Perin hitro okrenu, ljutit što je opet uhvaćen na prepad. Nije bilo nikoga. Ali video je to; senku čoveka kome se iza ramena naziru drške dva mača. Nešto u vezi s tim prizorom golicalo mu je sećanje.

„On je u pravu“, reče žena iza njegovih leđa. „Ne bi trebalo da razgovaram s tobom.“