Kad je koraknuo, zemlja oko njega postade zamućena, a stopalo stade kraj uzanog potočića skrivenog niskom kukutom, pod gorskim vrbama nad kojima su se videli vrhovi ovenčani oblacima. Zatečen, iznenađen, našao se na daljem kraju doline, nasuprot Kapiji. Tačnije, stvorio se upravo na mestu koje je tražio, mestu s koga su uzleteli gavranovi i strela što je usmrtila prvog jastreba. Prvi put mu se ovo desilo. Uči li on to nešto novo o vučjem snu? Skakač ga je uvek nazivao neznalicom. Da li je ovog puta drugačije?
Sa sledećim korakom bio je oprezniji, ali osim što je kročio, ne desi se ništa više. Nije bilo znaka prisustva strelca niti gavranova, nikakvog traga, nijednog pera ni mirisa. Iščekivao je, nesiguran. Traga bi bilo samo da su i oni bili unutar sna. Ali ako bi pronašao vukove, oni bi mu pomogli da pronađe njihovu braću i sestre na javi, i od tih vukova bi saznao ima li Senkinog nakota u planinama. Možda bi ga čuli ako bi se popeo još više.
Uperio je pogled na najviši vrh na obodu doline, tik ispod oblaka, i zakoračio. Svet se zamagli i on se nađe na planini, samo pet pedalja niže belih talasa. Uprkos svemu, nasmejao se. Ovo je bilo zabavno. Odavde je video čitav dol kao na dlanu.
„Skakaču!“ Bez odgovora.
Zaleteo se ka sledećoj planini, dozivao, i na sledećoj, i sledećoj, prema istoku, prema Dve Reke. Skakač se nije odazivao. Još gore, Perin nije osećao prisustvo nijednog drugog vuka. U vučjem snu uvek je bilo vukova. Uvek.
Jurio je s vrha na vrh u maglovitom kretanju, dozivajući, tragajući. Planine pod njim behu puste, izuzev jelena i druge divljači. Međutim, ponegde je bilo tragova ljudi. Drevnih tragova. Dva puta vide ogromne statue što su zauzimale skoro čitavo lice planine, a na jednom mestu opazi čudnovata uglasta slova visoka po dva pedlja, uklesana na kamenoj litici, malo previše glatkoj i okomitoj. Godine su izbrisale lica kipova, a oči manje oštre od njegovih ne bi razlikovale slova od dela vetrova i kiša. Planine i litice dozvoliše prolaz Peščanim brdima, širokom zatalasanom prostoru oskudno obraslom krtom travom i grubim grmljem, koji nekada, pre Slamanja, beše obala silnog mora. Najednom je ugledao nekog čoveka na jednom od peščanih brda.
Prilika je bila predaleko da bi video išta osim da je čovek visok i tamnokos, ali očigledno nije bio Trolok niti bilo šta slično; imao je plavi kaput, luk i strele na leđima, i naginjao se nad nečim na zemlji, nečim skrivenim u niskom žbunju. Ipak, bilo je u njemu nečeg poznatog.
Vetar je ojačao, i Perin oseti tračak njegovog mirisa. Hladan miris, jedino tako ga je mogao opisati. Hladan, i ne baš ljudski. Luk mu se najednom nađe u rukama, sa zapetom strelom, a težina punog tobolca mu povuče opasač.
Drugi čovek podiže pogled i opazi ga. Samo jedan otkucaj srca prođe u neodlučnosti pre no što se okrenuo, postajući traka koja iseca put iz brda.
Perin doskoči dole, do mesta na kome je ovaj stajao, zagleda se u ono čime je njegov saputnik bio zaokupljen i bez oklevanja pođe u poteru, ostavljajući poluodran leš vuka za sobom. Mrtav vuk u vučjem snu. Nezamislivo. Šta je to što može ubiti vuka na ovom mestu? Nešto zlo.
Plen mu je bežao koracima koji se mere miljama, uvek na izmaku vidika. Dalje od brda, preko isprepletane Zapadne šume i raštrkanih imanja, preko ravnih njiva, pokrivača ograđenih bašti i cestara pored Stražarskog Brda. Neobično je bilo videti kuće slamnatih krovova svuda po brdu, a ni žive duše između njih, i imanja koja su izgledala isto tako napuštena. Ali nije gubio begunca iz vida. Toliko se privikao na ovu poteru da ga nije iznenadilo kada je jednim skokom dospeo na južnu obalu reke Taren, a sledećim među jalova brda, bez drveća i trave. Ka severu i istoku je trčao, preko potoka, puteva, sela i reka, usmeren samo na čoveka pred sobom. Zemlja je postala ravna i travnata, prošarana samo razuđenim šumarcima, bez ikakvog traga ljudi. Tad se u daljini ukazao odsjaj, iskričav na suncu, kula od metala. Njegov begunac je jurnuo ka njoj, i nestao. Nakon dva skoka i Perin se našao pred njom.
Dve stotine stopa beše visoka kula, a četrdeset široka, sjajna kao izglačan čelik. Baš kao stub izliven u metalu. Perin je dvaput obiđe, ne videvši ni kakvu ogrebotinu, ni oznaku na tom visokom, glatkom zidu, a kamoli ulaz. Miris je ipak bio tu, taj hladni, neljudski vonj. Tragu je ovde bio kraj. Čovek, ako je zaista bio čovek, nekako je ušao unutra. Samo je trebalo pronaći način da se pođe dalje.
Okrenuo se, a ogroman sivi vuk visok njemu do pojasa kao da pade s nebesa. Sto se možda i desilo. Skakač je uvek zavideo orlovima na umeću leta, a ovde je i sam imao taj dar. Žute oči susretose se sa žutim očima.
„Zašto da stanem, Skakaču? Ubio je vuka.“
