Njegova porodica je živela na velikom imanju na više od pola dana puta iza Emondovog Polja, skoro kod Vodene šume. Otac i majka, sestre i mali brat. Petram je ove godine napunio devet leta, i sigurno se sve žešće protivi da ga nazivaju malim, Desela punačkih dvanaest, a Adora šesnaest, i verovatno je već spremna da uplete kosu. Stric Evard, i strina Magda, krupna i slična njemu, i njihova deca. Ujna Neajna, koja svakog jutra obilazi grob ujka Karlina, i njihova deca, te baka- ujna Elsina, večita usedelica oštrog nosa i još oštrijeg oka da pronikne u namere svakog koga sretne. Kada je šegrtovao kod majstora Luhana, viđao je bližnje samo praznicima. Bili su predaleko da bi ih redovno posećivao, a posla je uvek imao. Ako su Beli plaštovi tragali za Ajbarama, nije bilo teško pronaći ih. Oni su bili njegova odgovornost, a ne Koljač, To je sve što je mogao. Da zaštiti porodicu, i Failu. To je bilo najvažnije. Posle njih selo, vukovi, pa tek na kraju Koljač. Jedan čovek ne može sve.
Zapadna šuma je rasla na kamenitom tlu prošaranom stenama i kupinovim žbunjem; negostoljubiva, gusto pošumljena zemlja s malobrojnim imanjima i putevima. Lutao je ovim gustim šumama kao dečak, sam ili uz Randa i Meta, loveći lukom ili praćkom. Postavljao je zamke za zečeve ili jednostavno istraživao radi istraživanja. Veverice raskošnih repova brbljale su u krošnjama, pegavi drozdovi cvrkutali s grana dok su ih crnokrile rugalice podražavale, a prepelice plavih leđa uzletale iz grmlja pred putnicima; sve ga je to podsećalo na dom. Čak je i miris prašine što se dizala za konjskim kopitima bio prepoznatljiv.
Mogao je da nastavi pravo ka Emondovom Polju, ali je blago skrenuo ka severu, kroz šumu, konačno prelazeći široku grubu stazu zvanu Kamenolomski put, dok se sunce sve više naginjalo prema krošnjama. Zašto „Kamenolomski“, to nije znao niko u Dve Reke, a na put jedva da je uopšte i ličio – korovom obrasla stazica koju prestanete da smatrate delom šume tek kada ugledate travom obrasle ureze silnih pokolenja taljiga i zaprega. Ponegde se moglo videti i komade starinskih ploča gde viri iz zemlje. Možda je ovaj put vodio nekom kamenolomu za Maneteren.
Posed koji je Perin tražio bio je nedaleko od puta, iza jabučara i krušika u kojima je voće dozrevalo. Namirisao je imanje pre nego što ga je ugledao. Miris gareži; ne svež, ali ni godinu dana ne bi bilo dosta da taj miris omekša.
Zauzdao je konja na granici voćnjaka i zaprepašćeno posmatrao ono što je ostalo od imanja al’Torovih, dok najzad nije ujahao. Tovarni konj sledio je njegovog kulaša. Samo su još kameni zidovi tora za ovce bili čitavi, ali su otvorene vratnice visile na samo jednoj šarki. Čađavi dimnjak je bacao iskrivljenu senku preko ispremetanih, spaljenih greda kuće. Od štale i šupe za sušenje duvana ostao je samo pepeo. Korov je ugušio polje duvana i bastu, koja je izgledala izgaženo; sve osim oštrolista i divlje perunike bilo je polomljeno i smeđe.
Ni na pamet mu nije palo da pripremi strelu. Požar se dogodio pre više nedelja, minule kiše već su uglačale i zatamnele spaljeno drvo. Davikorovu je potrebno skoro mesec dana da ovoliko poraste. Obrastao je čak i plug i drljaču ostavljenu pored polja; pod bledim, uzanim listovima nazirala se rđa.
Aijeli su, ipak, obazrivo istraživali okolinu, pripravnih kopalja i oštrog pogleda, razgledajući zemlju i razgrćući pepeo. Kada se Bain ispentrala iz ruševina, pogledala je Perina i odmahnula glavom. Barem Tam al’Tor nije poginuo unutra.
Gaul stade kraj njega. „Ko god da je ovo učinio, odavno je nestao. Ubili su nekoliko ovaca, a ostatak rasterali. Kasnije je neko došao, pokupio stado i poterao ga ka severu. Dvojica mislim, ali tragovi su prestari da bih bio siguran.“
„Ima li nagoveštaja ko bi to mogao biti?“ Gaul odmahnu glavom. Možda Troloci. Kako je to čudno, priželjkivati tako nešto. I budalasto. Beli plaštovi znaju njegovo ime, a očigledno i Randovo. Znaju moje ime. Pogledao je pepeo okućnice al’Torovih, zatresao uzde i poterao Koraka.
Loijal je sjahao na obodu voćnjaka, ali mu je glava i dalje bila u krošnjama. Faila pritera kobilu krotkim kasom do Perina, i pogleda ga u lice. „Je li ovo...? Poznaješ li ljude koji su ovde živeli?“
„Rand i njegov otac.“
„Oh. Pomislila sam da nisu...“ Olakšanje i saosećanje u njenom glasu bili su dovoljni da dovrše misao. „Žive li tvoji u blizini?“
„Ne“, odseče on, a ona se trže kao da ju je ošamario. Međutim, i dalje ga je gledala, i čekala. Šta je trebalo da uradi da je otera? Ako do sada nije uspeo, to je bilo izvan njegovih mogućnosti.
