Dolazak Senke полностью

Senke su postajale sve dublje, a sunce se izležavalo na krošnjama drveća. Okrenuo je Koraka, grubo joj pokazujući leđa. „Gaule, moraćemo da zanoćimo ovde u blizini. Želim da krenemo rano u jutru.“ Krišom se osvrnuo; Faila je jahala nazad prema Loijalu, ukočena u sedlu. „U Emondovom Polju ćemo otkriti...“ Gde se nalaze Beli plaštovi, da bi mogao da se preda pre nego što povrede njegovu porodicu. Ako mu je porodica zdrava i čitava. Ako imanje na kome je rođen već nije ovakvo. Ne. Mora da će stići na vreme da to spreči. „Otkrićemo kakvo je stanje.“

„Onda krećemo rano.“ Gaul je oklevao. „Nećeš moći da je oteraš. Ona je skoro Far Dareis Mai, a ako te devica voli, ne možeš trčati dovoljno brzo da joj utekneš.“

„Prepusti ti meni brigu o Faili.“ Ublažio je glas; nije nameravao da se otarasi Gaula. „Veoma rano. Dok Faila još spava.“

Oba logora pod jabukovim drvećem bila su tiha te noći. Aijelke su nekoliko puta ustajale, zagledane u vatricu pred kojom su on i Gaul sedeli, ali ništa se sem huka sove i pomeranja konjskih kopita nije čulo. Perinu san nije dolazio; on i Gaul su se iskrali čitav sat pre prvog svetla, dok je pun mesec zalazio. Aijel je u svojim mekim čizmama bio potpuno nečujan, a konjska kopita su stvarala jedva nešto malo veću buku. Bain, ili možda Čijad, posmatrala je njihov odlazak. Nije znao koja od njih dve, ali joj je bio zahvalan što nije probudila Failu.

Sunce se već bilo popelo visoko u nebo kada su izbili iz Zapadne šume, nešto niže od sela, i zašli na staze i puteve za zaprežna kola, većim delom oivičene živicom ili niskim kamenim zidovima. Dim se izdizao u sive perjanice iznad dimnjaka seoskih kuća; domaćice su pekle hleb, sudeći po mirisu. Muškarci su bili u poljima duvana i ječma, dok su dečaci na pašnjacima čuvali stada ovaca s crnim gubicama. Nekoliko ljudi je primetilo njihov prolazak, ali je Perin terao Koraka prilično brzim kasom, u nadi da niko nije dovoljno blizu da ga prepozna ili da se začudi Gaulovoj odeći i kopljima.

I u Emondovom Polju narod je morao biti naokolo za poslom, tako da je zaokrenuo ka istoku naširoko zaobišavši uličice od utabane zemlje i slamne krovove raspoređene oko Zelenila, gde se nalazila stena iz koje izvire Vinska voda, u mlazu toliko snažnom da bi lako oborio čoveka. Sva šteta od prethodne Zimske noći koju je pamtio bila je popravljena, spaljene kuće i ugljenisani krovovi nanovo sagrađeni. Kao da Troloci nikada nisu ni dolazili. Molio se da niko nikad ne doživi tako nešto. Gostionica Kod vinskog izvora nalazila se, praktično, na istočnom kraju Emondovog Polja, između širokog drvenog Kolskog mosta nad hitrom Vinskom vodom i nekog ogromnog starog kamenog temelja iz čijeg je središta rastao golemi hrast. Narod je u prijatnim popodnevnim časovima sedeo za stolovima pod gustim granjem i posmatrao kuglanje. Naravno, u ovo doba jutra, stolovi su bili prazni. Dalje na istoku bilo je još svega nekoliko kuća. Sama gostionica sazidana je od rečnog kamena, a u belo okrečeni sprat bio je sa svih strana isturen nad prizemljem. Desetak dimnjaka dizalo se nad krovom od crvenog crepa, jedinim takvim u široj okolini.

Privezavši Koraka i tovarnog konja za gredu kraj kuhinjskih vrata, Perin se obazre ka slamom zakrovljenoj staji. Čuo je muškarce koji rade unutra, verovatno Hua i Tada, kako čiste štalu gde je gazda al’Ver držao dva krupna duranska konja iznajmljena za tešku vuču. Bilo je i zvukova s druge strane gostionice, žamora glasova sa Zelenila, graje gusaka, tandrkanja zaprege. Nije skidao prtljag s konja; svratiće samo na trenutak. Pozvao je Gaula da pođe s njim i požurio unutra ponevši luk, pre nego što se pojavi neki od konjušara.

Kuhinja beše prazna, sve gvozdene peci i kamini osim jednog ugašeni, mada se u zraku još osećao miris peciva. Hleb i medenjaci. Gosti su bili retkost u ovoj gostionici, izuzev trgovaca iz Baerlona koji su dolazili po vunu ili duvan, ili ponekog torbara u mesecima kada putevi nisu zavejani snegom, a seoski živalj koji navrati na piće ili obrok u večernjim časovima sada je vredno radio po kućama. Moglo se ipak desiti da nekoga ima, pa je Perin na prstima prešao kratak hodnik između kuhinje i trpezarije i odškrinuo vrata da proviri unutra.

Video je tu pravougaonu sobu hiljadu puta, njen kamin od rečnog kamena izdužen preko pola prostorije, gornju gredu kamina koja doseže do ljudskog ramena i gazda al’Verovu uglačanu tabakeru i skupoceni sat na njoj. Sve mu je to nekako izgledalo manje nego ikad. Visoke naslonjače ispred kamina bile su sastajalište seoskog saveta. Nekada je preko puta ognjišta stajala polica s knjigama Brandelvina al’Vera. Perin tada nije mogao da zamisli više knjiga na jednom mestu od tih nekoliko desetina uglavnom otrcanih svezaka. Uz drugi zid behu poredani burici piva i vina, a na jednom od njih je, kao i obično, spavao Češko, žuti gostionički mačor.