U trpezariji nije bilo nikoga osim samog Brana al’Vera i njegove žene Marin; opasani dugim belim keceljama čistili su srebrno i kalajno posuđe za jednim stolom. Gazda al’Ver bio je širok, obao čovek sa oskudnom resom sede kose; gazdarica al’Ver beše majčinska pojava, nežna, s debelom sedom pletenicom prebačenom preko ramena. Mirisala je na pecivo, a ispod toga i na ruže. Perin ih je upamtio kao nasmejane ljude, ali sada su izgledali zabrinuto, a gradonačelnikov namrgođen izraz sigurno nije izazvala srebrna šolja koju je držao. „Gazda al’Vere?“ Odgurnuo je vrata i ušao. „Gazdarice al’Ver. Ja sam, Perin.“ Oboje poskakaše na noge obarajući stolice, od čega i Češko đipi. Gazdarica al’Ver pokri rukama usta; i ona i njen muž gledali su u njega podjednako zapanjeno kao i u Gaula. Perin premesti luk iz jedne ruke u drugu – osetio se nezgrapno. Naročito kada je Bran pohitao prema jednom od prednjih prozora – kretao se sa začuđujućom lakoćom za tako krupnog čoveka – razmakao letnje zavese i provirio, kao da očekuje da napolju ima još Aijela.
„Perine?“, u neverici prošapta gazdarica al’Ver. „To si ti. Jedva sam te prepoznala s tom bradom, i sa tim na obrazu. Jesi li...? Je li Egvena s tobom?“
Perin postiđeno dodirnu poluzaceljenu rasekotinu na licu, žaleći što se nije umio, ili bar ostavio luk i sekiru u kuhinji. Nije pomišljao da bi ih njegov izgled mogao prestrašiti. „Ne. Ovo nema veze s njom. Ona je na sigurnom.“ Sigurnije joj je, verovatno, na putu za Tar Valon nego što bi bilo da je još uvek u Tiru s Random, ali u oba slučaja nije u opasnosti. Pretpostavio je da bi Egveninoj majci trebalo dati nešto više od tako odvažne izjave. „Gazdarice al’Ver, Egvena se sprema da postane Aes Sedai. Ninaeva takođe.“
„Znam“, promrmljala je dodirujući džep na kecelji. „Dobila sam tri pisma od nje iz Tar Valona. Kaže da je poslala još pisama, i da je Ninaeva napisala bar jedno, ali dobili smo samo tri Egvenina. Malo nam je opisivala svoju obuku i moram reći da zvuči strašno teško.“
„To je ono što ona želi.“ Tri pisma? Promeškoljio se od neugodnosti i krivice. Nikome nije pisao još od poruka koje je ostavio porodici i gazdi Luhanu one noći kada ga je Moiraina odvela iz Emondovog Polja. Nijedno pismo.
„Izgleda da jeste, ali nisam tako zamišljala njenu budućnost. Pred većinom ljudi ne mogu baš da se pohvalim time, zar ne? Kako god bilo, kaže da je stekla prijateljice, i to izgleda neke fine devojke. Elejna i Min. Poznaješ li ih?“ „Upoznao sam ih. Mislim da se može reći da su fine devojke.“ Koliko li je Egvena otkrila u tim pismima? Očigledno, ne mnogo. Neka gazdarica al’Ver misli šta god hoće; nije želeo da joj stvara brige pred kojima je nemoćna. Prošlost je prošlost. Egvena je sada bezbedna.
Iznenada se setio da Gaul čeka tu gde se zatekao, pa ga brže-bolje predstavi. Bran je zatreptao kada mu je Gaul predstavljen kao Aijel i namrštio se videvši koplja i crni veo kako viri iz šoufe, raspušten niz telo, ali njegova supruga samo kaza: „Dobro došao u Emondovo Polje i u gostionicu
„Neka vam nikad ne uzmanjka vode i hlada, gospodarice krova“, svečano uzvrati Gaul. „Molim za dozvolu da branim vaš krov i imanje.“
Jedva da je i tren oklevala pre no što će odgovoriti kao da je na ovakve razgovore odavno navikla. „Velikodušna ponuda. Ali moraš mi dopustiti da sama procenim kada će mi to biti potrebno.“
„Kako ti kažeš, gospodarice krova. Tvoja čast je i moja.“ Gaul iz kaputa izvuče zlatni slanik, sićušnu činiju naslonjenu na leđa vešto izrađenog lava, i ispruži ruku. „Kao gost, nudim ovaj mali dar vašem krovu.“
Marin al’Ver se nadnese nad predmet, kao što bi učinila pred bilo kakvim poklonom, vešto skrivajući zapanjenost. Perin je verovao da nigde u Dvema Rekama ne postoji stvar nalik ovoj, naročito ne po količini utrošenog zlata. Premalo je u selu bilo i zlatnih novčića, a kamoli zlatnih ukrasa. Ponadao se da ona nikada neće otkriti da je ukraden iz Kamena Tira; sam je bio spreman da se opkladi u to.
„Moj momče“, progovori Bran, „možda bi trebalo da kažem ’dobro došao kući“, ali zašto si se vratio?“
„Čuo sam za Bele plaštove, gospodine“, jednostavno odgovori Perin. Gradonačelnik i njegova supruga razmeniše smrknute poglede, a Bran upita: „Opet, zašto si se vratio? Ne možeš ništa sprečiti, moj dečače, niti možeš bilo šta promeniti. Najbolje bi bilo da ideš. Ako nemaš konja, ja ću ti dati. Ako imaš, uzjaši ga i jaši ka severu. Mislio sam da Beli plaštovi čuvaju Tarensku Skelu... jesu li ti oni napravili taj ukras na licu?“
„Ne. To...“
„Onda nije važno. Ako si ih izbegao dolazeći, izbeći ćeš ih i u odlasku. Glavni logor im je kod Stražarskog Brda, ali im izvidnice mogu biti bilo gde. Uradi tako, sinko.“
„Ništa ne čekaj, Perine“, dodade gazdarica al’Ver, tiho ali nepokolebljivo, glasom kojim je obično postizala da ljudi poštuju njenu volju. „Ne časi časa. Spremiću ti zavežljaj da poneseš. Svežeg hleba i sira, malo šunke i pečene govedine, kisele krastavce. Moraš ići, Perine.“
