„Ne mogu. Znam da me traže, jer u suprotnom ne biste zahtevali da idem.“ A nisu ni pomenuli njegove oči, čak ni iz brige za njegovo zdravlje. Gazdarica al’Ver nije bila naročito iznenađena. Znali su. „Ako se predam, sprečicu ponešto od posledica. Sačuvaću porodicu...“ Perin poskoči, jer su se vrata s treskom otvorila; u sobu kroči Faila, a za njom i Bain i Čijad.
Gazda al’Ver pređe rukom preko ćelave glave; odmerio je nošnju Aijelki, uporedio je s Gaulovom i shvatio da su istog porekla. Nije ga zanimalo to što su žene. Izgleda da je bio ljut što su upale na ovaj način. Češko se pridiže i sumnjičavo odmeri tuđinke. Perin se zapita smatra li mačor i njega strancem. Zapitao se, takođe, kako su ga pronašle i gde je Loijal. Bilo šta, samo da ne mora da razmišlja kako će se sada izboriti s Failom.
Nije mu ostavila mnogo vremena za razmišljanje. Posadila se pred njega i podbočila. Nekako joj je pošla za rukom ta stara ženska opsena, da istresajući čist bes deluje krupnije rastom. „Da se predaš? Da se predaš! Jesi li to smerao od početka? Jesi, zar ne? Ti si potpuni glupan! Mozak ti se zaledio, stvrdnuo, Perine Ajbara. Ni u početku tu nije bilo ničeg osim mišida i dlaka, a sada nema čak ni toga. Ako te Beli plaštovi traže, obesiće te i ako se predaš. Zašto te gone?“
„Zato što sam ubijao Bele plaštove.“ Gledao je naniže u nju, ne obazirući se na potresenu gazdaricu al’Ver. „One noći kada sam te upoznao, i još dvojicu pre toga. Oni znaju za tu prvu dvojicu, Faila, i misle da sam Prijatelj Mraka.“ Toliko je u svakom slučaju morala saznati, pre ili kasnije. Sada kada je dotle došlo, mogao joj je objasniti i zašto, ali nisu bili sami. Bar dvojici Belih plaštova, Geoframu Bornhaldu i Džaretu Bajaru, njegova veza s vukovima bila je sumnjiva. Nisu ni izbliza znali sve, ali i to malo im je bilo dovoljno. Čovek koji trči s vukovima morao je biti Prijatelj Mraka. Beli plaštovi ovde znali su bar za jedno od ovoga, a možda i za oboje. „Oni u to zaista veruju.“
„Ako si ti Prijatelj Mraka, onda sam i ja“, oštro je prošaptala. „Pre će biti da je samo sunce Prijatelj Mraka.“
„To ne menja stvari, Faila. Što moram da uradim, moram.“
„Ti, umobolni nespretnjakoviću! Ne moraš ti ništa, bandoglavče! Gusane! Samo probaj, sama ću te obesiti!“
„Perine“, smireno prozbori gazdarica al’Ver, „možeš li da me upoznaš s ovom mladom ženom koja te toliko ceni?“
Faila se zajapurila kad primeti da uopšte nije obratila pažnju na gazdu i gazdaricu al’Ver, te poče s uvežbanim naklonima i kitnjastim izvinjenjima. Bain i Čijad učiniše što i Gaul: zatražile su dopuštenje da brane gazdaričin krov i darivale joj malenu zlatnu činiju sa izgraviranim lišćem i ukrasni srebrni mlin za biber, veći od obe Perinove šake, sa nekim izmišljenim stvorom, polukonjem poluribom, na poklopcu.
Bran al’Ver stade, protrlja namršteno čelo i promrmlja nešto sebi u bradu. Perin je uhvatio reč ’Aijeli’, u neverici izgovorenu nekoliko puta. Gradonačelnik je takođe nastavio da motri prozore. Nije očekivao još Aijela; iznenadilo ga je kada je čuo za Gaula. Možda su ga brinuli Beli plaštovi.
Marin al’Ver je, s druge strane, dobro podnosila ono što ju je zadesilo i ophodila se prema Faili, Bain i Čijad kao prema najobičnijim gošćama gostionice. Saosećala je s njihovim umorom od puta, nahvalila je Failinu jahačku haljinu – danas je to bila tamnoplava svila – i rekla je Aijelkama da se divi boji i sjaju njihove kose. Perin je pretpostavljao da barem Bain i Čijad ne mogu sasvim da je procene, ali gazdarica je veoma brzo, s nekom vrstom majčinske strogoće, posadila sve tri žene za sto, uz vlažne peškire za brisanje putne prašine s lica i ruku i čaj iz velikog čajnika s crvenim prugama koga se dobro sećao.
Moglo je to biti zanimljivo, pogled na te žestoke žene – svakako uključujući Failu – gde se najednom iz petnih žila trude da uvere gazdaricu al’Ver kako im je više nego udobno, kako bi mogle nekako i da joj pripomognu, kako se previše trudi oko njih, sve širom otvorenih detinjih očiju, s detinjim izgledima da joj se odupru. Bilo bi zabavno da nije podjednako nepokolebljivo naterala i njega i Gaula za sto, zahtevajući čiste ruke i lica pre nego što dobiju po šolju čaja. Gaul se sve vreme smeškao; Aijel je imao čudan smisao za humor.
Začudo, nijednom nije pogledala u njegov luk ili sekiru, niti u Aijelovo oružje. Narod Dveju Reka retko je nosio i lukove, a ona je uvek zahtevala da se sve to skloni pre nego što se sedne za njen sto. Uvek. Ipak, sada je to zanemarila.
Još jedno iznenađenje bila je srebrna čaša jabukovače kojom je Bran poslužio Perina, ne čašica iz koje ljudi u krčmi obično piju, dugačka jedva do drugog zgloba na palcu, već polupuna čaša. Pre nego što je otišao, nudili su mu prevreli sok od jabuke, ili čak mleko, ili možda dobro razblaženo vino, pola šolje uz obrok ili punu šolju nedeljom. Laskalo mu je što je priznat za zrelog čoveka, ali samo je držao čašu. Na vino se navikao, ali je retko pio išta jače.
