„Perine“, prozbori gradonačelnik, sedajući pored svoje žene, „niko te ne smatra Prijateljem Mraka. Niko ko ima malo razuma. Nema razloga da dozvoliš da te obese.“
Faila žustro zaklima glavom, ali Perin se nije obazirao na to. „Neću dozvoliti da me odvratite s puta, gazda al’Vere. Beli plaštovi žele mene, a ako me ne dobiju, moguće je da će potražiti prvog sledećeg Ajbaru. Belim plaštovima ne treba mnogo dokaza da nekoga proglase krivim. Nisu to prijatni ljudi.“
„Znamo“, tiho reče gazdarica al’Ver.
Njen muž je zurio u svoje šake na stolu. „Perine, tvoja porodica je loše prošla.“
„Loše prošla? Mislite, imanje je već spaljeno?“ Šaka mu se steže oko srebrne čaše. „Nadao sam se da ću stići na vreme. Izgleda da sam se prevario. Prekasno sam čuo. Možda mogu da pomognem ocu i stricu Evardu kad budu popravljali. Kod koga borave? Hoću, za početak, da se vidim s njima.“
Branovo lice se natmuri, a supruga ga utešno pogladi po ramenu. Neobično je bilo to što je sve vreme gledala u Perina, očima punim tuge i utehe.
„Mrtvi su, sinko moj“, zbrza Bran.
„Mrtvi? Ne. Ne može biti.“ Perin se namršti, i najednom oseti vlagu na ruci. Pogledao je u zgužvanu čašu, kao da ne zna otkud se tu našla. „Izvinite. Nisam hteo.“ Vukao je spljošteno srebro pokušavajući da ga na silu ispravi prstima. Nije uspeo. Naravno da nije. Veoma pažljivo, spustio je uništenu čašu nasred stola. „Nadoknadiću vam. Mogu da...“ Obrisao je ruku o kaput, pa najednom oseti kako gladi sekiru o pojasu. Zašto ga svi gledaju tako čudno? „Jeste li sigurni?“ Glas mu je zvučao kao da dopire iz daljine. „Adora i Desela? Pet? Moja majka?“
„Svi“, reče Bran. „Tvoji stric, strina, ujna, i sva njihova deca. Svi sa imanja. Pomagao sam oko ukopa, moj momče. Na onom brdašcu gde je jabučar.“
Perin gurnu palac u usta. Glupan, posekao se na sopstvenu sekiru. „Moja majka voli kad jabuke procvatu. Beli plaštovi. Zašto bi...? Spaljen da sam, Pet je imao samo devet godina. Devojčice...“ Glas mu je bio potpuno bezizražajan. Pomislio je kako bi trebalo da se oseti nešto u tim recima. Bilo kakvo osećanje.
„Bili su to Troloci“, brzo upade gazdarica al’Ver. „Vratili su se, Perine. Ne onako kao kada ste vi otišli, nisu napali naselje, već okolinu sela. Većina imanja bez bliskih suseda sada je napuštena. Niko ne izlazi noću, čak ni u blizini sela. Tako je sve do Devonovog Jahanja i Stražarskog Brda, možda i do Tarenske Skele. Beli plaštovi, koliko god rđavi bili, jedina su nam zaštita. Koliko ja znam, spasli su već dve porodice kada su im Troloci napali imanja.“
„Hteo sam... nadao sam se...“ Nije mogao da se seti šta je to hteo. Nešto u vezi s Trolocima. Nije želeo da se seti. Beli plaštovi štite Dve Reke? Skoro da se nasmejao. „Randov otac. Tamovo imanje. Jesu li i to bili Troloci?“
Gazdarica al’Ver zausti, ali je Bran preseče. „Zaslužuje da čuje istinu, Marin. To su bili Beli plaštovi, Perine. Tu, i na posedu Kautonovih.“
„Metovi, takođe. Randovi, Meto vi i moji.“ Čudno. Zvučao je kao da govori o mogućoj kiši u predstojećem vremenu. „Jesu li i oni mrtvi?“
„Nisu, momče. Nisu, Abel i Tam se kriju negde u Zapadnoj šumi. Metova majka i sestre... i one su žive.“
„Kriju se?“
„Nema potrebe da ulazimo u to“, uskoči žustro gazdarica al’Ver. „Brane, donesi mu još jednu čašu rakije. A ti, Perine, popij i ovu.“ Njen muž se ne pomeri s mesta, ali ona se samo namršti i nastavi: „Ponudila bih ti prenoćište, ali nije bezbedno. Neki ljudi bi mogli da otrče po lorda Bornhalda ako bi saznali da si ovde. Evard Kongar i Hari Koplin ulizuju se Belim plaštovima kao pokorni psi, žele da ih zadovolje potkazujući ljude, a ni Cen Bjui nije ništa bolji. Vit Kongar takođe ume da raznosi glasine, ako Dejzi ne uspe da ga spreči. Ona je sada Mudrost. Perine, najbolje bi bilo da odeš. Veruj mi.“
Perin polako odmahnu glavom; previše je to bilo za njega. Dejzi Kongar, Mudrost? Ta žena je bila poput bika. Beli plaštovi štite Emondovo Polje. Hari, Evard i Vit sarađuju. To se i moglo očekivati od Kongara i Koplina, ali Cen Bjui je bio član Seoskog saveta. Lord Bornhald. Dakle, Geofram Bornhald je tamo. Faila ga je posmatrala, širom otvorenih očiju, na rubu suza. Zašto bi ona bila na ivici plača?
„To nije sve, Brandelvine al’Vere“, progovori Gaul. „Vidi se po tvom licu.“
„Tačno, nije“, priznade Bran. „Neka, Marin“, odlučno odbi njeno neupadljivo odmahivanje glavom. „Zaslužuje istinu. Celu istinu.“ Ona uzdahnu i prekrsti ruke; Marin al’Ver je uvek mogla da istera svoje, sve dok Branovo lice ne otvrdne, kao sada, i veđe mu se namršte oštro kao ralo pluga.
„Kakvu istinu?“, upita Perin. Njegova majka je volela jabuke u cvatu.
„Pre svega, Padan Fejn je na strani Belih plaštova“, reče Bran. „Sada se zove Ordejt, i uopšte se ne odaziva na staro ime, ali to je on, koliko god da je digao nos.“
„On je Prijatelj Mraka“, odsutno dometnu Perin. Adora i Desela su svakog proleća kitile kosu jabukovim cvetovima. „Lično je priznao. Doveo je Troloke na Zimsku noć.“ Pet je voleo da se penje u krošnje jabuka, odakle bi gađao jabukama svakog ko ga ne gleda.
