Faila ga uze za ruke i sede u susednu stolicu. Bila je tako lepa, blago iskošenih, krupnih, tamnih očiju i visokih jagodica. Nije mogao da zamisli čime bi joj nadoknadio svoje ponašanje u proteklih nekoliko dana. Ona će se, bez sumnje, postarati da mu to naplati.
„Jesi li odustao od zamisli da se predaš Belim plaštovima?“, upita ona glasom koji nije davao znaka da ga je malopre gledala kako lije detinje suze.
„Ispostavlja se da od toga ne bi bilo nikakve koristi. Randovog i Metovog oca će goniti šta god da učinim. Moja porodica...“ Prestao je da joj steže ruke, ali njeno lice ne beše namršteno, već blago nasmešeno. „Moram, ako mogu, da oslobodim gazda Luhana i njegovu ženu. Metovu majku i sestre takođe; obećao sam mu da ću se starati o njima. I da ću učiniti sve što je u mojoj moći protiv Troloka.“ Možda je onaj lord Luk imao nekakvu ideju. Barem je Kapija sada zatvorena; niko više ne može izaći iz Puteva. Imao je naročitu želju da preduzme nešto u vezi s Trolocima. „Ništa od toga ne mogu da uradim ako dozvolim da me obese.“
„Vrlo sam zadovoljna što si to shvatio“, procedi ona. „Imaš li i dalje budalastu želju da me oteraš od sebe?“
„Ne.“ Bio je spreman da istrpi olujni nalet, ali ona jednostavno klimnu kao da je ta jedna reč sve što je očekivala i želela. Beznačajna sitnica, ništa vredno svađe. Nateraće ona njega da plati, i te kako.
„Ima nas pet, Perine, šest sa Loijalom, ako pristane. A ako pronađemo Tama al’Tora i Abela Kautona... jesu li oni vesti s lukom i strelom koliko ti?“
Bio je iskren: „Veštiji su. Kudikamo veštiji.“
Blago je iskosila glavu, kao da mu ne veruje sasvim. „To bi bilo osam. Pristojan početak. Možda će nam se priključiti još neko. Tu je, zatim, lord Luk. Verovatno će želeti da preuzme vodstvo, ali ako nije potpuni luđak, to nije problem. Ipak, nisu svi nosioci Zaveta Lova sasvim čisti. Upoznala sam neke koji misle da sve znaju, a pri tom su i tvrdoglavi kao mazge.“
„Znam.“ Probola ga je pogledom, a on jedva suzdrža osmeh. „Hoću da kažem, znam da si se srela s takvima. I ja sam jednom video poneke od njih, ako se sećaš.“
„Oh, o njima govoriš. Pa, nadajmo se da lord Luk nije hvalisavac i lažov.“ Oči joj postadoše pribranije, i ona mu steže ruke malo jače, ne preterano, ali kao da želi da doda sopstvenu snagu njegovoj. „Želećeš da posetiš imanje svoje porodice, svoj dom. Poći ću s tobom ako mi dozvoliš.“
„Kad budem mogao, Faila.“ Ne sada. Ne još. Ako bi sada posetio grobove pod jabukovim drvetom... Čudnovato. Uvek je smatrao sebe snažnim, a sada se ispostavilo da to i nije neka snaga. Ipak, dosta je plakao kao beba. Vreme za delanje bilo je na samom izmaku. „Idemo po važnosti. Prvo moramo pronaći Tama i Abela, pretpostavljam.“
Gazda al’Ver promoli glavu kroz vrata trpezarije, pa, videvši da sede jedno naspram drugog, uđe. „Jedan Ogijer je u kuhinji“, reče on Perinu. Izgledao je razgaljeno. „Ogijer. Pije čaj. I najveća šolja izgleda...“ Podigao je dva prsta kao da opisuje naprstak. „Možda Marin može da se ponaša kao da nam Aijeli svakog dana dolaze ovamo, ali kad je videla ovog Loijala, umalo da se onesvesti. Nasuo sam joj duži brendi, a sasula ga je u se kao čašu vode. Umalo da presvisne od kašlja; inače ne pije ništa jače od vina. Mislim da bi popila još jedan da sam joj ponudio.“ Napućio je usne i pozabavio se nepostojećom flekom na svojoj dugačkoj beloj kecelji. „Jesi li sada dobro, moj momče?“
„Dobro sam, gospodine“, zbrza Perin. „Gazda al’Vere, mi ne možemo još dugo boraviti ovde. Neko može prijaviti Belim plaštovima da ste nas skrivali.“
„Oh, malo je onih koji bi učinili takvo što. Nisu ni svi Koplini takvi, čak ni svi Kongari.“ Ipak, nije im predložio da ostanu.
„Znate li gde da nađem gazda al’Tora i gazda Kautona?“
„Obično su negde u Zapadnoj šumi“, polako izusti Bran. „Toliko mogu reći sa sigurnošću. Ne drži ih mesto.“
Spleo je prste preko svog širokog trbuha i nakrivio glavu okruženu sedim vlasima. „Nije valjda da odlazite? Eto ti sad. Rekao sam Marin da nećete, ali nije mi verovala. Ona misli da je najbolje za vas da odete i, kao većina žena, smatra da ćemo se složiti oko toga ako bude dovoljno dugo pričala.“
„Pa, gazda al’Vere“, nežno uzvrati Faila, „ja sam, recimo, uvek smatrala muškarce razboritim stvorenjima kojima je dovoljno samo jednom pokazati najmudriji put pa da sa njega više nikad ne skrenu.“
Gradonačelnik se nasmeši, blagonaklono i razgaljeno. „To znači da ćeš nagovoriti Perina da pođe, kako ja razumem. Marin je u pravu: to je najbolje, ako želi da izbegne omču. Jedini stvaran razlog da ostane jeste to što postoje trenuci kada muškarac ne može da pobegne. Ne? Dobro, ti znaš bolje, u to nema sumnje.“ Nije pridavao pažnju njenom razdraženom pogledu. „Kreni, moj momče. Hajde da javimo Marin dobre vesti. Stisni zube i drži do onoga što si odlučio, jer ona se neće predati kad krene da te nagovara.“
