Loijal i Aijeli su sedeli na kuhinjskom podu, skrštenih nogu. Bilo je izvesno da u gostionici nema dovoljno velike stolice za Ogijera. Sedeo je rukom oslonjen na kuhinjski sto, a i sedeći je bio dovoljno visok da gleda Marin al’Ver u oči. Bran je preuveličao Loijalove ruke u odnosu na solju, ali kad pogleda malo bolje, Perin vide da je to zapravo bela supena zdela.
Gazdarica al’Ver se i dalje usrdno trudila da se ponaša kao da Aijeli i Ogijer nisu ništa neobično, žurila je okolo raznoseći hleb, sir i krastavčiće, starajući se da svi obeduju, ali oči su joj se ipak širile kad god bi pogledala Loijala, bez obzira na to što je on pokušavao da je primiri hvaleći njene pekarske veštine. Njegove čupave uši su se uzrujano trzale kad god bi ga pogledala, tako da bi i sama gazdarica svaki put preplašeno poskočila, i na kraju odmahnula glavom, pri čemu joj se debela seda pletenica živahno ljuljala. Da se to nastavilo još nekoliko časova, oboje bi se razboleli od trzavice.
Kad ugleda Perina, Loijal od olakšanja uzdahnu iz dubine, te odloži svoju zdelu čaja na sto, ali mu se široko lice već u sledećem trenu žalosno obesilo. „Žalostan sam zbog tvog gubitka, Perine. Delim tvoj bol. Gazdarica al’Ver mi je...“ Uši su mu nesavladivo treperile iako nije gledao u nju, a ona se ponovo prestraši, „...pričala mi je da ćeš otići, jer ovde nema ničega što bi te zadržalo. Ako želiš, pojaću jabukovom drveću pre nego što pođemo.“
Bran i Marin razmeniše uplašene poglede i gradonačelnik, istini za volju, zari prst u uho i pročačka ga.
„Hvala ti, Loijale. To će za mene biti veoma vredno, čim ugrabimo vremena. Ali pre nego što odem, moram nešto da završim.“ Gazdarica al’Ver odloži poslužavnik na sto, resko pljesnuvši njime, i pogleda ga u oči, ali on nastavi da izlaže svoje namere, onakve kakve su bile: pronaći Tama i Abela i spasti ljude koje su Beli plaštovi zatočili. Troloke nije pominjao, ali je i za njih imao planove, mada nerazrađene. Možda i ne toliko nerazrađene. Nije mislio nikuda da ide sve dok u Dve Reke ima živog Troloka ili Mirdraala. Zadenuo je palčeve za kaiš da ne bi gladio sekiru. „Neće biti lako“, dovrši on. „Cenio bih tvoje društvo, ali razumeću ako želiš da pođeš svojim putem. Ovo nije tvoja borba, a već si u dovoljno nevolja upao družeći se s narodom Emondovog Polja. Ovde nećeš moći ni da pišeš svoju knjigu.“
„Ovde ili tamo, mislim da je borba ista“, odgovori Loijal. „Knjiga može da sačeka. Možda ću imati poglavlje o tebi.“
„Rekao sam da ću hodati uz tebe“, pridruži se Gaul, iako ga niko ništa nije pitao. „Nisam mislio da te napustim kada put postane težak. Dužan sam ti, u krvi.“
Bain i Čijad nesigurno pogledaše u Failu, a kad i ona klimnu glavom, i same odlučiše da ostanu.
„Tvrdoglavi i budalasti“, prozbori gazdarica al’Ver. „Svi odreda. Vrlo verovatno ćete dospeti na vešala, ako i toliko poživite. Je li vam to jasno?“ Pošto su je posmatrali bez reci, ona razveza kecelju i svuče je preko glave. „Pa, kad ste toliko ludi da ostajete, valjda će biti najbolje da vam pokažem gde se možete sakriti.“
Njen muž beše iznenađen njenom preuranjenom predajom, ali se brzo povratio. „Razmišljao sam o staroj bolnici, Marin. Tamo sada niko ne navraća, a mislim da se krov uglavnom još drži.“
Zdanje koje su i sad nazivali novom bolnicom, gde su lečeni oboleli od raznih zaraza, stajalo je istočno od sela, iza gazda Tejnovog mlina, još otkad je Perin bio mali dečak. Stara bolnica, u Zapadnoj šumi, stradala je od žestoke oluje u to vreme. Perin se sećao da je potom zarasla u lozice i trnje, da su se ptice gnezdile u ostacima slamnatog krova, i da je pod stražnjim stepeništem jazavac napravio brlog. Bilo je to dobro mesto za skrivanje.
Gazdarica al’Ver prodorno pogleda Brana, kao da ju je preplašio pomenuvši to mesto. „Pa, valjda će poslužiti. Bar za večeras. Odvešću ih tamo.“
„Ne moraš, Marin. Nije mi teško da ih povedem, ako je Perin zaboravio put.“
„Ponekad zaboravljaš da si gradonačelnik, Brane. Privlačiš poglede; ljudi se pitaju kuda si pošao i šta si namerio. Bolje ti ostani ovde, a ako neko svrati, postaraj se da ode ubeđen da je sve baš kako treba. U loncu je čorba sa ovčetinom, a ima i supe od sočiva koju samo treba podgrejati. Nikom ne pomniji bolnicu, Brane. Najbolje je da svi zaborave da uopšte postoji.“
„Nisam budala, Marin“, kruto je odgovorio.
„Znam da nisi, mili.“ Potapšala je muževljev obraz, ali njen pogled pun naklonosti se zaoštri čim ga je skrenula prema ostalima. „Od vas samo nevolja“, promrmljala je pre nego što poče da deli uputstva.
