Trebalo je da se podele, da ne bi privukli pažnju. Ona će sama proći kroz selo i sačekati ih u šumi s druge strane. Aijeli je ubediše da će pronaći gromom rascepljen hrast o kome im je pričala, pa se iskradoše na zadnja vrata. Perin je znao gde je to ogromno drvo, milju udaljeno od kraja sela; izgledalo je kao da ga je neko raspolutio sekirom, ali je ipak nekako uspevalo da živi, čak i da zeleni. Bio je uveren da bi i sam pronašao bolnicu bez teškoća, ali gazdarica al’Ver je istrajavala na tome da se svi sretnu pred hrastom.
„Odlutaj sam, Perine, i samo Svetlost zna na šta ćeš nabasati.“ Podigla je pogled prema Loijalu, koji je sada stajao uspravno, češući kuštravom glavom grede na tavanici i uzdišući. „Zaista bi bilo dobro da možemo štogod učiniti povodom tvoje visine, gazda Loijale. Znam da je vrućina, ali da li bi ti smetalo da obučeš ogrtač i navučeš kukuljicu? Čak i dan-danas, većina ljudi se može lako ubediti da nije videla ono što misli da jeste sve dok je reč o nečem neočekivanom, ali ako ti vide lice... Nije da nisi naočit, naravno, ali nikada ne bi prošao kao meštanin.“
Loijalovo lice se razdvoji u širok osmeh pod velikom njuškom od nosa. „Ovaj dan mi uopšte ne deluje pretopio za ogrtač, gazdarice al’Ver.“
Uzela je lagani pleteni šal s plavim resama, povela Perina, Failu i Loijala prema štali da bi ih ispratila, i za tren se učini kao da je sav njihov trud oko tajnovitosti osuđen na propast. Cen Bjui, čovek nalik iskrivljenom prastarom korenu, zacaklelih očiju je posmatrao konje, naročito Loijalovog krupnog pastuva, velikog poput onih Branovih duranaca. Cen počeša glavu, zureći u džinovsko sedlo na krupnoj životinji.
Opazivši Loijala on razrogači oči i vilica mu otkaza poslušnost. „Tr-Tr- Trolok!“, najzad mu izlete.
„Ne budi matora budala, Cene Bjui“, odlučnim glasom kaza Marin, odstupajući u stranu da bi povukla slamarevu pažnju za sobom. Perin je držao glavu pognutu, gledajući u luk, i nije se pomerao. „Zar bih ja štajala na sopstvenom pragu s Trolokom?“ Prezrivo je frknula. „Gazda Loijal je Ogijer, što bi i ti možda znao da nisi nepodnošljivi gusan koji bi radije kukao nego gledao šta mu je zaista pred nosom. Gospodin je u prolazu, i nema vremena da se zamara s takvima poput tebe. Radi svoj posao i pusti naše goste na miru. Dobro znaš da te Korin Ajelin već mesecima juri jer joj nisi valjano popravio krov.“
Cen izgovori reč „Ogijer“, tiho i zbunjeno. Za tren je izgledalo da je spreman da žustro brani svoje umeće, ali mu pogled potom odluta ka Perinu, i zaoštri se. „On! To je on! Jure te, štene jedno, huljo jedna, što si otišao sa Aes Sedai i postao Prijatelj Mraka. Tada su naišli Troloci. Sada si se vratio, a i oni s tobom. Tvrdiš li da je to slučajnost? Šta je to s tvojim očima? Jesi li bolestan? Neka boleština koju nosiš da nas sve pobiješ, kao da Troloci nisu dovoljni? Srediće tebe Deca Svetla. Budi siguran.“
Perin oseti kako se Faila grči i brzo je uhvati za ruku kada je shvatio da izvlači nož. Šta li joj je palo na pamet? Cen je bio plahovita stara budala, ali to nije bio razlog da se potežu sečiva. Ogorčeno je odmahnula glavom, ali je makar na tome i ostalo.
„Dosta je bilo, Cene“, odsečno reče Marin. „Nikome ne pričaj o ovome. Ili si možda i ti počeo da trčkaraš oko Belih plaštova kao potkazivač Hari i njegov brat Darl? Znam ja zašto su Beli plaštovi prerovili Branove knjige. Šest su i odneli, i korili Brana pod njegovim rođenim krovom za huljenje. Huljenje, molim ja tebe lepo! Samo zato što se ne slažu sa onim što piše u knjizi. Budi srećan što ne tražim da mu nadoknadiš te knjige. Prekopali su nam celu gostionicu, kao lasice. Tražili su još hulnih spisa, kako rekoše, kao da bi iko igde krio knjige. Sve su nam madrace poizvrtali, i sve rublje iz ormara razbacali. Sreća tvoja što te nisam dovukla ovamo da sve to raspremiš.“
Cen se posle svake rečenice stiskao sve više, a na kraju je izgledalo kao da bi da sakrije glavu ispod svojih koščatih ramena. „Ništa im nisam kazao, Marin“, usprotivio se. „Samo zato što čovek pomene – to jest, slučajno sam rekao, slučajno, u prolazu.“ Potom se pribrao, izbegavajući i dalje njen pogled, ali mu se prethodno raspoloženje već pomalo vraćalo. „Mislim da ću ovo izneti pred Savet, Marin. Mislim na njega.“ Uperio je iskrivljeni prst u Perina. „Svi smo u opasnosti dok god je on ovde. Ako Deca otkriju da mu pružaš utočište, okriviće sve nas. Tad se neće baviti rovašenjem po ormarima.“
„Ovo je briga Ženskog kruga.“ Marin bolje namesti šal oko ramena i suoči se sa slamarom. Bio je nešto viši od nje, ali njen izraz u kome se najednom ocrtaše ozbiljnost i težina ovog pitanja dade joj prednost. Pokušao je da se prepire, ali je pregazila svaku njegovu reč. „Poslovi Kruga, Cene Bjui. Ako misliš da nisu, ako se samo usudiš da me nazoveš lažljivicom, idi i mlataraj jezičinom. Ako ikome samo dahneš ijednu reč o poslovima Ženskog kruga, čak i Seoskom savetu...“
„Krug nema pravo da se meša u poslove Saveta“, povika on.
