„...videćemo hoće li te žena oterati da spavaš u štali. Da jedeš šta ti krave muzare ostave. Misliš da je Savet važniji od Kruga? Poslaću Dejzi Kongar da te ubedi u suprotno, ako ti treba ubeđivanje.“
Cen odstupi, kao što se i očekivalo. Pošto je Dejzi Kongar bila Mudrost, mogao je očekivati da mu svakog bogovetnog dana naredne godine naliva neke vodice odurnog ukusa u usta, a Cen je bio previše zakržljao da je u tome spreči. Samo je Alsbet Luhan u čitavom Emondovom Polju bila krupnija žena od Dejzi, ali je Dejzi imala i pakost i naopaku narav pride. Perin nije mogao da zamisli nju kao Mudrost; Ninaeva bi verovatno pobesnela kada bi znala ko ju je odmenio. Ninaeva je uvek verovala da je njeno rasuđivanje svima najugodnije.
„Ne moraš odmah da se žestiš, Marin“, promrmlja Cen pomirljivo. „Hoćeš da ćutim, ćutaću. Ali bez obzira na Ženski krug, sve nas izlažeš opasnosti da nam Deca naskoče na kosti.“ Marin samo podiže obrve, i on se za tren odšunja, tiho gunđajući.
„Svaka čast“, reče Faila čim je Cen nestao iza ugla gostionice. „Mislim da bi trebalo da mi držite časove. Ne umem da savladam Perina ni upola dobro kao vi gazda al’Vera ili ovog tipa.“ Nasmešila se Perinu da pokaže kako se samo šalila. Bar se nadao da to znači to.
„Moraš znati kada da zategneš uzicu“, odsutno odgovori stara žena, „a kada ne možeš ništa do da im daš slobodu. Ako ih puštaš da čine šta im je volja onda kada nije važno, lakše ćeš ih sputati kada bude važno.“ Mrštila se zbog Cena i nije govorila s punom pažnjom, osim možda kada dodade: „A neke bi trebalo i privezati u štali, da tu i ostanu.“
Faili zacelo nisu bili potrebni ovakvi saveti, te Perin brže-bolje upade: „Hoće li on držati jezik za zubima, šta mislite, gazdarice al’Ver?“
Uz malo oklevanja, ona odgovori: „Verujem da hoće. Cen je rođen sa kvarnim zubom koji s godinama postaje još gori, ali nije on kao Hari Koplin ili ta bratija.“ Ipak je malčice oklevala.
„Najbolje da pođemo“, reče on. Niko se nije protivio.
Sunce se ispelo više nego što se nadao, prevalivši već uveliko podnevni zenit, što znači da su ljudi polazili kućama da ručaju. Ono malo naroda što je ostalo napolju bili su uglavnom mladići, pastiri i kravari, zaokupljeni jelom zamotanim u krpe koje su poneli sa sobom, toliko posvećeni obedu i toliko daleko od kolskog puta da nisu poklanjali mnogo pažnje prolaznicima. Ipak, i pored duboke kapuljače navučene preko lica, Loijal je tu i tamo privukao poneki začuđen pogled. Čak i jašući Koraka, Perin nije dosezao ni do prsa Ogijeru na njegovom krupnom pastuvu. Ljudima koji su ih posmatrali izdaleka sigurno su ličili na odraslog čoveka i dvoje dece koja jašu ponije i vode za sobom još natovarenih ponija. Svakako neobičan prizor, ali Perin se nadao da oni to tako vide. Govorkanje bi privuklo pažnju. Morao je da ga izbegava dok ne oslobodi gazdaricu Luhan i ostale. Kada bi samo Cen sačuvao tajnu. I sam je namaknuo kapuljaču na glavu, što je takođe moglo biti povod glasinama, ali ne onoliko koliko bi bila njegova brada ako bi je neko opazio i shvatio da on zasigurno nije dete. Barem nije bilo pretopio. Nakon Tira, imao je utisak da je ovde proleće, a ne leto.
Nije mu bilo teško da pronađe rascepljeni hrast, drvo čije su se dve polovine široko račvale da prikažu očvrslu crnu unutrašnjost, nalik gvožđu, i pod čijim je gustim granjem zemlja bila gola. Put kroz selo bio je znatno kraći od zaobilaznog, tako da je gazdarica al’Ver već čekala, pomalo nestrpljivo se igrajući šalom. Aijeli su takođe bili tamo; čučali su na pokrovu opalog hrastovog lišća i ljuski žirova ostalih iza veverica, Gaul nešto podalje od dveju žena. Device i Gaul su se uzajamno motrili podjednako pomno kao što su pazili i na šumu koja ih je okruživala. Perin je znao da su sigurno neprimećeno stigli dovde. Požele da i sam ima tu sposobnost; šunjao se kroz šumišta prilično vešto, ali Aijelima očito beše svejedno da li je u pitanju gaj, njiva ili grad. Kada nisu želeli da budu viđeni, pronalazili su način da tako i bude.
Gazdarica al’Ver je zahtevala da ostatak puta prepešače, tvrdeći da je put previše zarastao za jahanje. Perin se nije slagao, ali svejedno sjaha. Sigurno ne bi bilo prijatno peške predvoditi grupu jahača. U svakom slučaju, glava mu je bila puna planova. Morao je da osmotri logor Belih plaštova kod Stražarskog Brda pre nego što pokuša da oslobodi gazdaricu Luhan i ostale. Gde li su se krili Tam i Abel? Ni Bran ni gazdarica al’Ver mu nisu rekli; možda nisu znali. Ako Tam i Abel već nisu oslobodili zatvorene, onda je taj zadatak zaista težak. Ipak je morao nekako da ga obavi, bez obzira na sve. Potom bi mogao da se posveti Trolocima.
