Niko od seljana već godinama nije prolazio ovim putevima i staza je nestala, ali je zbog golemog drveća niže rastinje uglavnom bilo zakržljalo. Aijeli su se nečujno šunjali uz ostale, budući da su pristali na gazdaričin zahtev da se ne razdvajaju. Loijal je zadovoljno mrmljao prolazeći kraj divovskih hrastova ili izuzetno visokih jela i kožolista. Ponegde bi se začula pesma drozda ili crvendaća, a Perin u jednom trenutku nanjuši kako neka lisica posmatra njihov prolazak.
Najednom oseti miris čoveka koji do prethodnog trena nije bio prisutan i začu tiho šuškanje. Aijeli se stegoše, i spustiše u čučanj, spremajući koplja. Perin posegnu za tobolcem.
„Smirite se“, pohitala je da kaže gazdarica al’Ver, pokazujući im da spuste oružje. „Molim vas, smirite se.“
Pred njima iznebuha iskrsnuše dva čoveka, sleva visok, vitak i crnokos, a zdesna nizak, krupne građe i prosede kose. Obojica su držala lukove sa zapetim strelama, spremni da podignu oružje i gađaju, a o pojasevima su im visili tobolci i mačevi. Obojica su nosila ogrtače kroz koje kao da se providelo zelenilo okoline.
„Zaštitnici!“, uzviknu Perin. „Zašto nam ne rekoste da su ovde Aes Sedai, gazdarice al’Ver? Ni gazda al’Ver ništa nije pominjao. Zašto?“
„Zato što ne zna“, žurno odvrati ona. „Nisam lagala kada sam rekla da je ovo briga Ženskog kruga.“ Okrenula se prema dvojici Zaštitnika, nimalo opuštenijim nego što su bili. „Tomase, Ivone, poznajete me. Spustite lukove. Znate da ne bih ovamo dovela nikog zlonamernog.“
„Ogijer“, reče prosedi čovek, „Aijeli, žutooki čovek koga traže Beli plaštovi, naravno i žestoka mlada žena s nožem.“ Perin pogleda u Failu; držala je sečivo, spremna da gađa njime. Ovoga puta se složio sa njom. Iako su ovo Zaštitnici, ne daju znaka da će spustiti oružje; lica kao da su im bila isklesana od nakovnja. Aijeli su, reklo bi se, bili spremni da zaigraju koplja i ne stavljajući veo preko lica. „Čudna družina, gazdarice al’Ver“, nastavi stariji Zaštitnik. „Videćemo. Ivone?“ Vižljasti čovek klimnu glavom i nestade u šiblju; Perin jedva da je čuo njegove pokrete. Zaštitnici su umeli da se kreću kao sama smrt.
„Kako to mislite briga Ženskog kruga?“, upita Perin. „Znam da bi vas Beli plaštovi namučili kada bi saznali za Aes Sedai, i da stoga ne biste želeli da Hari Koplin sazna, ali zašto ste krili od gradonačelnika? I od nas?“
„Zato što je takav bio dogovor“, razdraženo kaza gazdarica al’Ver. Razdraživali su je, izgleda, u istoj meri Perin i Zaštitnik koji ih je još uvek držao pod prismotrom – to je bio jedini primeren izraz – a možda u određenoj meri i Aes Sedai. „Bile su u Stražarskom Brdu kada su Beli plaštovi stigli. To nije znao niko osim Kruga, koji nam ih je poverio na čuvanje. Od svakog, Perine. Tajna se najbolje čuva ako je što manje onih koji je znaju. Neka me Svetlost sačuva, poznajem dve žene koje više ne spavaju s muževima u strahu da će progovoriti u snu. Dogovorile smo se da to bude tajna.“
„Zašto ste odlučili da to promenite?“, grubo upita stari Zaštitnik.
„Imam svoje razloge, i smatram ih dobrim i dovoljnim, Tomase.“ Sudeći po tome kako je stezala šal, Perin nasluti da se nada da će se Krug i Aes Sedai složiti s tim. Pričalo se da je Krug stroži prema sopstvenim članicama nego prema ostatku sela. „Gde bih te mogla bolje sakriti, Perine, nego sa Aes Sedai? Sigurno ih se ne bojiš, čim si otišao odavde u društvu jedne od njih. Uz to... otkrićeš, veoma skoro. Moraćeš da mi veruješ.“
„Postoji mnogo različitih Aes Sedai“, reče Perin. Ali one koje je smatrao najgorima, Crveni ađah, nisu vezivale Zaštitnike; Crveni ađah nije trpeo muškarce. Ovaj Tomas je imao mirne, tamne oči. Mogli su ga napasti, ili jednostavno otići, ali Zaštitnik bi sigurno prostrelio prvog ko učini nešto što mu se ne dopada, a Perin bi se opkladio da ima još strela pri ruci, i da ih lako odapinje. Aijeli su se, očigledno, slagali s tim; i dalje su delovali spremno da u bilo kom trenutku odskoče u stranu, ali i da ostanu na mestu dok se i sunce ne smrzne. Perin potapša Failu po ramenu. „Biće sve u redu“, reče.
„Naravno da hoće“, odgovorila mu je uz smešak. Sklonila je nož. „Ako gazdarica al’Ver tako kaže, ja joj verujem.“
Perin se ponadao da je u pravu. Nije verovao ljudima kao nekada. Ni Aes Sedai. Možda čak ni Marin al’Ver. Ali možda će mu ove Aes Sedai pomoći u borbi protiv Troloka. Dao bi poverenje svakom ko to učini. Ali i koliko se čovek može osloniti na Aes Sedai? Imale su razlog za sve što čine; za njega su Dve Reke dom, a za njih možda samo kamen na tabli za igru. Faila i Marin al’Ver izgledale su pak opušteno, a Aijeli su bili strpljivi. U ovom trenutku nije imao mnogo izbora.
Posle nekoliko minuta, Ivon se vratio. „Možete produžiti, gazdarice al’Ver“, beše sve što je imao da kaže pre nego što on i Tomas ponovo nestadoše u zelenilu, toliko tiho da ni list nije šušnuo.
„Veoma su dobri“, promrmlja Gaul, i dalje na oprezu.
