„Ovde bi se svako dete moglo sakriti“, dobaci mu Čijad sklanjajući lozicu divlje maline. Ali i sama je napeto posmatrala šiblje, kao i Gaul.
Niko od Aijela nije bio previše raspoložen da nastavi. Tačnije, nisu se snebivali, zasigurno se nisu plašili, ali očito nisu bili raspoloženi. Perin se nadao da će jednog dana otkriti šta Aijeli zaista osećaju u vezi s Aes Sedai. Jednog dana. Ni sam nije bio previše poletan danas.
„Hajde da upoznamo te vaše Aes Sedai“, osorno reče gazdarici al’Ver.
Stara bolnica beše u još većem raspadu nego što je upamtio; široko prizemno zdanje, nahereno kao u pijanstvu, kome je pola prostorija bilo pod vedrim nebom, dok je iz jedne štrcalo četrdeset stopa visoko drvo gorkolepka. Šuma ga je okruživala sa svih strana. Gusta mreža loze i trnovitog žbunja gmizala je uza zidove i zelenilom prekrivala ostatak slamnog krova; pomislio je da možda samo to i drži zgradu da ne padne. Međutim, prednja vrata behu očišćena. Nanjušio je konje, i jedva osetan miris šunke i pasulja, ali začudo, bez dima.
Vezavši životinje za nisko granje, krenuli su unutra za gazdaricom al’Ver. Kroz lozom zastrte prozore dopirala je slabašna svetlost. Prednja prostorija beše prostrana, bez ikakvog nameštaja, sa ćoškovima punim prljavštine i još nešto paučine koja je izbegla očito veoma užurbano čišćenje. Na podu su ležale četiri vreće za spavanje, a uza zid behu poređana sedla i bisage. Nad kamenim ognjištem visio je kotlić iz kog se osećao miris kuvanja, iako vatre nije bilo. Jedno manje lonče, verovatno puno vode za čaj, bilo je na ivici ključanja. Dve Aes Sedai su ih očekivale. Marin al’Ver se hitro nakloni i nadiže usplahirenu bujicu predstavljanja i objašnjavanja.
Perin je naslonio bradu na luk. Prepoznao je obe Aes Sedai. Verin Matvin, punačka i četvrtastog lica, prosede mrke kose i pored bezvremeno glatkih obraza jedne Aes Sedai, bila je iz Smeđeg ađaha i, kao i sve Smeđe, dobar deo vremena naizgled izgubljena u potrazi za znanjem, bilo starim i skrivenim, bilo novim. Ali ponekad bi iz njenih očiju iščilelo to nejasno, sanjivo raspoloženje, baš kao sada, kada je njen pogled mimoišao Marin da bi prostrelio njega. Ona beše jedna od dve Aes Sedai, ne računajući Moirainu, koja je sigurno znala za Randa, i pretpostavljao je da i o njemu zna mnogo više nego što pokazuje. Dok je slušala Marin, oči joj se iznova zamutiše, ali u tom jednom trenu su ga odvagnule i uračunale u svoje zamisli. Moraće da bude veoma oprezan u njenoj blizini.
Drugu ženu, vitku i crnokosu, obučenu u tamnozelenu jahaću haljinu – u oštrom kontrastu s Verininom prostom smeđom odećom – sa rukavima umrljanim mastilom, nikad nije upoznao, ali ju je jednom video. Alana Mosvani bila je iz Zelenog ađaha, ako se dobro sećao, lepotica duge crne kose i prodornih tamnih očiju. I njene su ga oči odmeravale dok je slušala Marin. Prisetio se nekih Egveninih reci.
Naćulio je uši kad Marin, još prestrašena, reče: „Raspitivali ste se o njemu, Verin Sedai. Hoću reći, o Perinu. O sva tri dečaka, ali naročito o Perinu. Izgledalo mi je da ću ga najlakše sprečiti da ode u smrt ako ga dovedem vama. Jednostavno nije bilo vremena da vas pre toga pitam. Molim vas, recite da raz...“
„Sve je u redu, gazdarice al’Ver“, prekide je Verin umirujućim glasom. „Postupili ste upravo kako treba. Perin je sada u dobrim rukama. Takođe, uživaću u prilici da naučim nešto više o Aijelima, a razgovor sa Ogijerom uvek je zadovoljstvo. Pretražiću malo tvoj um, Loijale. Pronašla sam neke zadivljujuće činjenice u ogijerskim spisima.“
Loijal joj se zadovoljno nasmeši; očito ga je radovalo sve što ima veze s knjigama. Gaul, Bain i Čijad, s druge strane, razmeniše podozrive poglede.
„Sve će biti u redu ako vam se to ne ponovi“, čvrsto dodade Alana. „Osim... Jesi li sam?“, upita ona Perina glasom koji je zahtevao odgovor istog trena. „Jesu li se i druga dvojica vratila?“
„Šta tražite ovde?“, smesta uzvrati pitanjem on.
„Perine!“, siknu gazdarica al’Ver. „Pazi na ponašanje! Možda si se u belom svetu naučio grubosti, ali sada si kod kuće i mani se toga.“
„Ne sekirajte se“, kaza joj Verin. „Perin i ja smo stari prijatelji. Razumem ga.“ Na tren ona sevnu tamnim očima ka njemu.
„Pobrinućemo se za njega.“ Alanine hladne reči mogle su imati širi smisao.
Verin se nasmeši i potapša Marin po ramenu. „Bolje se vratite u selo. Ne želimo da se neko zapita zašto lutate po šumi.“
