Osvrnuo se preko ramena. Malena bolnica skoro je sasvim nestala iza drveća. Mora da su ovde bezbedni od ušiju Aes Sedai. Pažljivo je oslušnuo, pa duboko uzdahnu. Detlić je kljucao drvo negde u daljini. U lisnatom granju iznad njih bilo je veverica, a ovuda je malopre prošla lisica noseći ubijenog zeca. Pored njih trojice, nije bilo ljudskog mirisa, ničega što bi ukazalo na skrivenog Zaštitnika koji prisluškuje. Možda je bio preoprezan, ali sa dobrim razlogom ili bez njega nije mogao da pređe preko slučajnosti da poznaje obe Aes Sedai, jednu kojoj Egvena ne veruje, i jednu prema kojoj je i sam sumnjičav.
„Ovde boravite?“, pitao je. „S Verin i Alanom?“
„Ne baš“, odgovori Abel. „Kako čovek da spava pod istim krovom sa Aes Sedai? Na šta to može izaći?“
„Pomislili smo da je ovo dobro mesto za skrivanje,“ reče Tam, „ali stigle su pre nas. Mislim da bi nas oni Zaštitnici obojicu ubili da se Marin i još neke iz Ženskog kruga nisu zadesile tu.“
Abel se bolno namršti. „Mislim da su ih Aes Sedai zadržale kada su čule ko smo. Odnosno, ko su nam sinovi. Vi ih, momci, toliko zanimate da mi se to nimalo ne sviđa.“ Oklevao je, stežući luk. „Ona Alana se izlajala da ste ta’vereni. Sva trojica. Čuo sam da Aes Sedai ne smeju da lažu.“
„Nisam video nikakav znak toga u sebi“, procedi Perin. „Ni u Metu.“
Tam podiže pogled kada opazi da nije pomenuo Randa – moraće da nauči da laže veštije kada se trudi da sakrije sopstvene i tuđe tajne – ali starac jednostavno reče: „Možda ne znaš šta bi trebalo da tražiš. Kako to da putuješ sa jednim Ogijerom i troje Aijela?“
„Poslednji torbar koga sam video reče da ima Aijela s naše strane Kičme sveta“, upade Abel, „ali mu nisam verovao. Reče da je čuo da ih ima, od svih mesta na svetu, baš u Murandiji, ili možda Altari. Nije bio siguran gde, ali u svakom slučaju daleko od Pustare.“
„Ništa od svega toga nema veze s ta’verenima“, reče Perin. „Loijal je prijatelj, pošao je da mi pomogne. Gaul je takođe, valjda, prijatelj. Bain i Čijad su krenule s Failom, ne sa mnom. Sve je vrlo zamršeno, ali tako se desilo. Nema veze s ta’verenima.“
„Pa, kakav god da je razlog“, nastavi Abel, „Aes Sedai se zanimaju za vas, momci. Tam i ja smo prošle godine putovali čak do Tar Valona, do Bele kule, pokušavajući da saznamo gde ste. Jedva iskopasmo jednu koja je priznala da zna vaša imena, ali su nešto očigledno skrivale. Čuvar hronika nas je poslala brodom niz reku napunivši nam džepove zlatom, a glavu neuverljivim utehama, pre no što stigosmo i da se poklonimo. Ne dopada mi se zamisao da Kula izrabljuje Meta na neki način.“
Perin je poželeo da kaže Metovom ocu da se ne događa ništa slično tome, ali nije verovao da mu lice ne bi odalo tako veliku laž. Moiraina nije posmatrala Meta zato što joj se dopadao njegov osmeh; Met je bio podjednako snažno vezan za Kulu kao i Perin, možda još jače. Sva trojica su bila sputana, a Kula je držala strune.
Obujmila ih je tišina, i Tam naposletku reče: „Momče, što se tiče tvoje porodice. Imam tužne vesti.“
„Znam“, zbrza Perin, i tišina opet nadođe. Svi su zurili u sopstvene čizme. Tišina im je i bila potrebna. Nekoliko trenutaka da se povuku iz bolnih osećanja i sramote, tako jasno ocrtanih svoj trojici na licu.
Začu se klepet krila i Perin podiže glavu. Ugledao je ogromnog gavrana kako uzleće s hrasta, pedeset koračaja odatle, staklastih crnih očiju uperenih u trojicu ljudi. Trgao je ruku prema tobolcu, ali već dok je zatezao pero uz obraz, dve strele oboriše gavrana na zemlju. I Tam i Abel su već napinjali sledeću, zagledani u krošnje i nebo, očekujući još crnih ptica. Nije ih bilo.
Tamov hitac pogodio je gavrana u glavu, što nije bilo iznenađujuće niti slučajno. Perin nije lagao kada je rekao Faili da su ova dvojica bolji strelci od njega. Niko u Dve Reke nije gađao tako kao Tam.
„Prljave ptičurine“, promrsio je Abel. Zgazio je pticu da bi izvukao strelu. Obrisao je vršak o prašinu i vratio je u tobolac. „Ovih dana ima ih svuda.“
„Aes Sedai su nam pričale o njima“, reče Tam, „kako služe kao uhode Senima, pa smo proneli priču. Ženski krug je pomogao, takođe. Niko se nije obazirao dok nisu počeli da saleću ovce, da im kljuju oči, a nekoliko su i ubili. Striža će ove godine i bez toga biti loša. Mada to sad verovatno nije bitno. Pored Belih plaštova i Troloka, sumnjam da će ove godine ijedan trgovac doći po našu vunu.“
„Povrh toga je još i neka budala poludela “, dodade Abel. „Možda ih ima i više. Pronašli smo razne mrtve životinje – zečeve, srndaće, lisice, čak i medveda. Ubijeni i ostavljeni da trunu. Većina čak nije bila ni od rana. To je delo čoveka, ili ljudi, a ne Troloka; pronašao sam tragove čizama. Krupan čovek, ali manji od Troloka. Greh i sramota.“
Koljač. Koljač je bio ovde, ne samo u vučjem snu. Koljač i Troloci. Čovek u snu izgledao je poznato. Perin čizmom natrpa zemlju i lišće preko gavrana. Kasnije će biti dovoljno vremena za Troloke. Čitav život, ako ustreba. „Obećao sam Metu da ću paziti Bod i Eldrin, gazda Kautone. Koliko će nam teško biti da ih oslobodimo?“
