„Farane!“ Kršni stotinar pritera konja bliže, a Bornhald klimnu prema karavanu Tuata’ana. „Obavesti Tragača da, ako želi da povede narod, mora ići na jug.“ Na njegovim mapama nije se video nijedan prelaz preko Tarena osim Tarenske skele, ali čim je prešao reku, počeo je da shvata koliko su zastarele. Dok god se on pitao, niko nije smeo da napusti Dve Reke, da njegovi ljudi slučajno ne bi ostali zapečaćeni unutar zamke. „Parane, još nešto. Nema potrebe da koristiš čizme ili pesnice, u redu? Reči će biti dovoljne. Taj Raen dovoljno dobro čuje.“
„Na vašu zapovest, lorde Bornhalde.“ Stotinar je zvučao tek pomalo razočarano. Dodirnuo je srce šakom u oklopnoj rukavici i zaokrenuo prema tuata’anskom logoru. Naređenje mu se nije svidelo, ali će ga ispuniti. Koliko god da je prezirao Putujući narod, i dalje je bio dobar vojnik.
Prizor sopstvenog logora probudio je na trenutak ponos u Bornhaldu; dugi, uredni nizovi belih šatora s kupastim vrhovima i nepogrešivo poredane ograde za konje. Čak i u ovom delu sveta koji je Svetlost zaboravila Deca su se držala kako treba, ni u jednom trenu ne gubeći disciplinu. Svetlost ga je zaboravila. Troloci su bili dokaz za to. To što su spaljivali imanja bio je samo dokaz da su pojedinci ovde čisti. Pojedinci. Ostali su se klanjali, govorili „da, gospodaru“, „vaša volja, gospodaru“ da bi, čim okrenu leđa, tvrdoglavo nastavljali po svome. Pored svega, skrivali su jednu Aes Sedai. Drugog dana po prelasku Tarena ubili su jednog Zaštitnika; njegov ogrtač promenljivih boja bio je dovoljan dokaz. Bornhald je mrzeo Aes Sedai, i mešanje s Jednom moći – kao da jedno Slamanje sveta nije bilo dovoljno. Učiniće to one ponovo, ako ne budu zaustavljene. Privremeno dobro raspoloženje mu je okopnelo kao sneg u proleće.
Okom je potražio šator sa zatvorenicima iz koga su, jedan po jedan, zatočeni svakog dana puštani radi veoma kratkog razmrdavanja. Niko ne bi pokušao da beži ostavljajući ostale na cedilu. A ne bi ni uspeli da pretrče više od desetak koraka – sa svake strane šatora stajao je po jedan stražar, a na svakih sledećih deset koraka susreli bi po dvadesetoro Dece – ali želeo je što je manje moguće nevolja. Jedna nevolja rasplamsava sledeću. Ako bi se grubo odnosili prema zatvorenicima, u selu bi se moglo stvoriti raspoloženje da se nešto preduzme u tom pogledu. Bajar je bio budala. On je, kao i neki drugi, osobito Faran, želeo da ih ispituje. Bornhald nije bio Ispitivač, i nisu mu ležali njihovi metodi. Niti je nameravao da dozvoli Faranu da priđe devojkama, bez obzira na to što su, kako je Ordejt tvrdio, Prijateljice Mraka.
Prijateljice Mraka ili ne, bilo mu je sve jasnije da zaista želi samo jednog Prijatelja Mraka. Više nego Troloke, više nego Aes Sedai, želeo je Perina Ajbaru. Bajarova priča o čoveku koji trči s vukovima bila je neverovatna, ali Bajar je dovoljno jasno opisao kako taj Ajbara odvodi Bornhaldovog oca u zamku Prijatelja Mraka, kako odvodi Geoframa Bornhalda u smrt na Tomanskoj glavi, od ruku seanšanskih Prijatelja Mraka i njihovih saveznica Aes Sedai. Razmišljao je da, ako nijedno od Luhana ne progovori u dogledno vreme, pripusti Bajara na kovača. Slomio bi se ili on, ili njegova žena gledajući. Jedno od njih dvoje otkrilo bi mu kako da pronađe Perina Ajbaru.
Sjahao je ispred svog šatora, gde ga je sačekao Bajar, ukrućen i suvonjav kao strašilo. Bornhald prezrivo pogleda prema drugoj, mnogo manjoj, odvojenoj grupi šatora. Vetar je duvao iz njihovog pravca. Niti su oni bili čisti, niti im je logor bio uredan. „Izgleda da se Ordejt vratio, je li tako?“
„Da, lorde Bornhalde.“ Bajar zastade, a Bornhald ga ispitivački pogleda. „Prijavili su čarku s Trolocima, južno odavde. Dvojica mrtvih, šest ranjenih, tvrde.“
„A ko su poginuli?“, tiho upita Bornhald.
„Dete Džoelin i Dete Gomanes, moj lorde Bornhalde.“ Bajarov ispijeni izraz lica nikada se nije menjao.
Bornhald polako skide gvožđem okovanu rukavicu. Dvojica koje je poslao da prate Ordejta, da vide šta to on radi na svojim izletima ka jugu. Bio je pažljiv, i nije povisio glas.
„Pohvali majstora Ordejta, Bajare, i... Ne! Bez pohvale. Kaži mu, ovim recima, da želim da se njegove žgoljave kosti smesta stvore preda mnom. Reci mu to, Bajare, i dovedi ga. Ako moraš, uhapsi ga – kao i te prljave bednike koji izvrgavaju Decu ruglu. Kreni.“
Bornhald je uzdržao bes dok nije ušao u svoj šator i spustio zastor. Tada zareža i obori mape i pisaći pribor sa stola. Ordejt mora da ga smatra maloumnikom. Već dva puta slao je svoje ljude sa njim, i dva puta bili su jedine žrtve u „čarki s Trolocima“, iz koje niko drugi nije izašao ni ogreban. Uvek prema jugu. Čovek je bio opsednut Emondovim Poljem. Pa, i sam je mogao podići logor tamo da nije... Sada nije bitno. Imao je Luhane. Oni će mu, milom ili silom, pribaviti Perina Ajbaru. Stražarsko Brdo bilo je na mnogo boljem položaju za hitro povlačenje prema Tarenskoj Skeli. Vojnički razlozi iznad ličnih.
