Po hiljaditi put, zapitao se zašto ga je gospodar kapetan zapovednik poslao ovamo. Narod nije bio drugačiji od ljudi koje je sretao na stotinu drugih mesta. Osim što su žitelji Tarenske Skele bili jedini iole raspoloženi za iskorenjivanje sopstvenih Prijatelja Mraka. Svi ostali su tmurno i tvrdoglavo gledali na Zmajev očnjak naškraban na nečijim vratima. U svakom selu se znalo ko su neželjeni; svi su bili spremni da se, uz malo ohrabrenja, samopročiste, a rasterujući nepoželjne, sigurno bi se otarasili i Prijatelja Mraka. Ovde nije bilo tako. Crna žvrljotina oštrog očnjaka na vratima na njih nije uticala više no sveža boja. A tek Troloci. Da li je Pedron Nijal, pišući zapovesti, znao da će biti i Troloka? Kako je mogao znati? Ali ako nije znao, zašto je poslao toliko Dece? Bilo ih je dovoljno da uguše omanju bunu. I zašto ga je, pod Svetlošću, gospodar kapetan zapovednik opteretio ovim krvožednim luđakom?
Zastor polete u stranu i Ordejt utetura u šator. Njegov fini sivi kaput bio je prošiven srebrom, ali i sav uflekan. I žgoljavi vrat mu beše prljav. Glava mu je štrcala iz okovratnika, izgledao je kao kornjača. „Dobro veće, lorde Bornhalde. Milo i ugodno veče, i prekrasno.“ Lugardski naglasak danas beše težak.
„Šta se dogodilo s Detetom Džoelinom i Detetom Gomanesom, Ordejte?“
„Tako užasna stvar, moj lorde. Kada naiđosmo na Troloke, Dete Gomanes hrabro...“
Bornhald ga odalami rukavicama po licu. Koščati čovek se zanese, uhvati raspuklu usnu rukom i pogleda crvenilo na svojim rukama. Osmeh njegovih usta više nije bio posprdan. Sada je ličio na osmeh guje. „Zar zaboravljaš ko je potpisao moje ovlašćenje, mali gospodaru? Pedron Nijal će te obesiti o materina creva ako kažem samo jednu reč, a prethodno će vas oboje žive odrati “
„Pod uslovom da preživiš da mu to kažeš, zar ne?“
Ordejt steže zube, grbeći se kao neka divlja zver, zapenušale pljuvačke. Polako se strese, pa se uspravi. „Moramo raditi zajedno.“ Lugardski naglasak je nestao, zamenio ga je uzvišen, zapovednički ton. Bornhaldu je lakše padao izazivački lugardski glas nego ovaj, pun masnog i slabo prikrivenog prezira. „Senka je prekrila sve oko nas. Ne samo Troloci i Mirdraali. Oni su najbezopasniji. Trojica su se ovde okotila, Prijatelji Mraka koji će potresti svet, a rođenje im je smerao sam Mračni. Duže od hiljadu godina. Rand al’Tor. Met Kauton. Perin Ajbara. Znaš njihova imena. Ovde su raspuštene sile koje će preorati ceo svet. Stvorenja Senke hodaju kroz noć, truju srca ljudi, kvare im snove. Spali ovu zemlju. Kazni je, i oni će doći. Rand al’Tor. Met Kauton. Perin Ajbara.“ Poslednje ime je izgovorio skoro milozvučnim glasom.
Bornhald hrapavo uzdahnu. Nije znao kako je Ordejt otkrio njegove želje; samo mu je jednog dana otkrio da zna. „Zataškao sam ono što si učinio na imanju Ajbarinih...“
„Spali ih.“ U njegovom gordom glasu osećalo se ludilo, po čelu su mu izbile graške znoja. „Bičuj ih do smrti, i trojica će doći.“
Bornhald povisi glas. „Zataškao sam jer sam morao.“ Nije bilo izbora. Da se istina pročula, čekalo bi ga više od smrknutih pogleda. Poslednje što je želeo bila je buna uz sve te Troloke. „Ali neću oprostiti ubijanje Dece. Čuješ li me? Šta je to što moraš da kriješ od Dece?“
„Zar sumnjaš da će Senka učiniti sve što može da me zaustavi?“
„Molim?“
„Zar sumnjaš?“ Ordejt se namerno približio. „Video si Sive ljude.“
Bornhald je zastao. Pedesetoro Dece je bilo oko njega na Stražarskom Brdu, a niko nije primetio par naoružan bodežima. Gledao je pravo u njih, a nije ih primetio. Ordejt ih je ubio. Posle toga je mršavi bednik stekao zavidan ugled među vojnicima. Bornhald je kasnije zakopao bodeže u zemlju. Ta sečiva su ličila na čelik, ali svaki dodir sa njima pekao je kao rastopljeni metal. Prva šaka zemlje koja je bačena u rupu šištala je i dimila se. „Veruješ da su bili tebi za petama?“
„O, da, lorde Bornhalde. Meni za petama. Šta god je potrebno da me zaustavi. Sama Senka pokušava da me spreči.“
„To i dalje ne objašnjava ubistvo...“
„Moram delati u tajnosti.“ Bio je to šapat, skoro siktaj. „Senka može prodreti u ljudski um da me pronađe, može ući u misli i snove. Želiš li da umreš u snu? To se dešava.“
„Ti si... poludeo.“
„Daj mi odrešene ruke, a ja ću tebi Perina Ajbaru. To su naređenja Pedrona Nijala. U moje ruke sloboda, u tvoje Perin Ajbara.“
Bornhald je dugo ćutao. „Ne želim da te gledam“, konačno reče. „Izlazi odavde.“
Pošto Ordejt ode, Bornhald se strese. Šta je gospodar kapetan zapovednik namerio sa ovim čovekom? Ali ako mu dovede Ajbaru... Bacio je rukavice na pod i počeo da pretražuje svoje stvari. Negde je imao bocu rakije.
Čovek koji je sebe nazivao Ordejt, čak ponekad i zamišljao da je Ordejt, šunjao se između šatora Dece Svetla, oprezno motreći na ljude u belom.
