„Slobodno pođi i ti sa nama“, rekao je Alani, koja ga samo hladno pogleda i on zamuknu. Prezirala je ovsenu kašu; sada je stajala na jednom od prozora zaraslih u lozu, vireći kroz lisnati zastor.
Nije bio siguran da li je zadovoljna njegovom namerom da pođe u izviđanje. Činilo mu se da ju je nemoguće pročitati. Aes Sedai bi trebalo da budu otelovljenje pribranosti i mira, što ona i beše, ali bi ponekad blesnula vatrenim besom ili neočekivanom šaljivošću, poput žežuće munje što prasne i odmah nestane. Ponekad je, dok ga je posmatrala, sticao utisak da bi mu se divila samo da nije Aes Sedai. Sledeći put bi, opet, postao mehanizam koji ona želi da shvati tako što će ga rastaviti na delove. Čak je i Verin bila bolja što se toga tiče – najčešće potpuno nesaznatljiva. To ponekad ume obespokojiti čoveka, ali bar se nije pitao da li bi umela da vrati njegove delove gde treba.
Žalio je što ne može da natera Failu da ostane tu – ne bi to bilo kao da mu je okrenula leđa, samo bi ostala na bezbednom od Belih plaštova – ali ona je odlučno stegla vilicu, a blago iskošene oči su joj opasno sijale. „Jedva čekam da malo razgledam tvoju zemlju. Moj otac i sam gaji ovce.“ U glasu joj je čuo rešenost; ostala bi samo ako je veže.
Na trenutak je i razmišljao o tome. Ali Beli plaštovi ne bi trebalo da budu baš toliko opasni; danas je želeo samo da osmotri okolo. „Zar nije trgovac?“, upitao je.
„Pored toga bavi se i gajenjem ovaca.“ Na obrazima joj se rascveta rumenilo. Možda joj otac nije bio nikakav trgovac, već siromah. Nije znao zašto bi se pretvarala, ali ako ona tako želi, zašto bi je ometao. Ipak, posramljena ili ne, i dalje je izgledala nepokolebljivo.
Setio se gazda Kautonovog metoda. „Ne znam koliko ćeš moći da vidiš. Mislim da na većini imanja traje striža. Ništa drugačije od onog čime se bavi tvoj otac. U svakom slučaju, prijaće mi tvoje društvo.“ Čuđenje na njenom licu kada je shvatila da se on ne protivi skoro da mu je otplatilo brigu zato što i ona ide. Možda je Abel i znao ponešto.
Loijal je bio potpuno drugačija priča.
„Ali ja želim s vama“, bunio se Ogijer kada mu je rečeno da ne može. „Želim da pomognem, Perine.“
„Strčaćeš, gazda Loijale“, reče Abel, a Tam dodade: „Ne želimo da privlačimo više pažnje nego što je neophodno.“ Loijalove uši obeshrabreno klonuše.
Perin ga odvede u stranu, koliko god je mogao dalje od ostalih u sobi. Loijalova kovrdžava kosa trla se o krovne grede sve dok ga Perin nije pozvao da se sagne. Smešio se, kao da se samo šali s njim. Nadao se da će ostalima tako izgledati.
„Hoću da motriš na Alanu“, prošapta mu skoro nečujno. Loijal se trže, ali on ga povuče za rukav, i dalje se smešeći poput budale. „Smej se, Loijale. Ne pričamo ni o čemu važnom, slažeš se?“ Ogijer smože nesiguran osmeh. Moraće da posluži. „Aes Sedai rade to što rade iz sopstvenih razloga, Loijale.“ A to je možda nešto što si najmanje očekivao, ili nešto u šta nikada nisi verovao. „Ko zna šta joj može pasti na pamet. Dosta mi je iznenađenja otkada sam se vratio kući, i ne želim da mi ih i ona priređuje. Ne tražim ti da je sprečavaš ni u čemu, već samo da zapamtiš bilo šta neobično.“
„Baš ti hvala za to“, procedi Loijal, uzdrhtalih ušiju. „Zar ne misliš da je najbolje ostaviti Aes Sedai da rade šta hoće?“ Lako je to njemu bilo da kaže; Aes Sedai ne mogu da usmeravaju unutar ogijerskih stedinga. Perin je samo zurio u njega, i tren potom Ogijer uzdahnu. „Valjda nije. Oh, dobro. Nikad neću moći da kažem da je druženje s tobom... nezanimljivo.“ Uspravio se, protrljao nos debelim prstom i obratio se ostalima: „Pretpostavljam da bih privlačio poglede. Pa, imam šansu da poradim na beleškama. Već danima nisam radio ništa na knjizi.“
Verin i Alana se bezizražajno zgledaše, pa se netremice zapiljiše u Perina. Jednostavno je bilo nemoguće dokučiti o čemu razmišljaju.
Tovarne životinje su, naravno, morale ostati, jer bi zacelo dale podstrek glasinama; ljudi iz Dve Reke su i u najbolja vremena veoma retko putovali dalje od kuće. Alana se blago smeškala, zadovoljno gledajući kako sedlaju konje, bez sumnje ubeđena da će ga preostale životinje i pletene korpe čvrsto vezivati za staru bolnicu, za nju i Verin. Ako je to očekivala, čekalo ju je iznenađenje. Otkad je napustio dom prilično često je živeo od onog što je poneo u bisagama. Istini za volju, živeo je i od onog što mu se zateklo u kesi o pojasu i džepovima na kaputu.
Pritegao je kolan Korakovog sedla, uspravio se, i najednom se trgao. Verin ga je gledala s jasnim saznanjem u očima, kao da zna o čemu razmišlja i kao da je to silno zabavlja. Dovoljno mu je loše bilo kada mu je Faila priređivala tako nešto; sa Aes Sedai sve je bilo sto puta gore. A opet, čekić privezan uz prtljag i smotano ćebe kao da su je zbunili. Bese mu drago što bar jedno nije razumela, a s druge strane, nije mu prijala tolika radoznalost. Šta li to u vezi s nekakvim čekićem može zapanjiti Aes Sedai?
