Korisno oruđe, nesvesno oruđe, ali ne može im se verovati. Naročito ne Bornhaldu; njega bi možda trebalo i ukloniti, ako postane previše opasan. S Bajarom bi se daleko lakše snašao. Ali ne još. Bilo je važnijih stvari. Nekoliko vojnika ga pozdravi s poštovanjem. Iskezio im se, a oni pomisliše da je osmeh prijateljski. Oruđe, i budale.
Pogled mu je izgladnelo titrao preko šatora u kome su bili zatočenici. Mogli su da sačekaju. Još malo. Samo još malo. Ionako su beznačajni zalogaji. Mamac. Trebalo je da se suzdrži na imanju Ajbarinih, ali Kon Ajbara mu se nasmejao u lice, a Džoslin ga je nazvala sitnom budalom pokvarene čudi, jer je smatrao njenog sina Prijateljem Mraka. Pa, dobili su pouku, vrišteći, izgarajući. Nije mogao da se ne nasmeje sebi u bradu. Sitni zalogaji.
Osećao je jednog od onih koje mrzi tamo negde, ka jugu, prema Emondovom Polju. Koga? Nije važno. Rand al’Tor beše jedini zaista bitan. Da je to al’Tor, znao bi. Glasine ga još nisu privukle, ali jednom hoće. Ordejt se strese, ispunjen žudnjom. Moraće tako biti. Još glasina mora proći pored Bornhaldovih stražara u Tarenskoj Skeli, još izveštaja o čišćenju Dve Reke, da dolepršaju do ušiju Ran da al’Tora i oprže mu mozak- Prvo al’Tor, pa potom Kula, zbog svega što su mu oduzeli. Vratiće sve što mu po pravu pripada.
Sve je otkucavalo kao fino izrađen časovnik, čak i uz Bornhaldovo ometanje, sve dok se ovaj novi nije pojavio sa svojim Sivim ljudima. Ordejt provuče koščate prste kroz masnu kosu. Zašto bar njegovi snovi nisu mogli ostati njegovi? Više nije marioneta kojom upravljaju Mirdraali i Izgubljeni, ili sam Mračni. Sada on povlači konce. Neće ga zaustaviti, neće ga ubiti.
„Ništa me ne može ubiti“, promumlao je kezeći se. „Ne može. Preživeo sam od Troločkih ratova do danas.“ Pa, bar jedan deo njega jeste. Resko se nasmejavši začu ludost u tom kikotu; znao je za nju, i ne beše ga briga.
Neki mladi starešina Belih plaštova mrštio se gledajući ga. Sada u Ordejtovim ogoljenim zubima nije bilo ni traga osmehu, i momak buckastih obraščića ustuknu. Ordejt požuri, šuljajući noge po zemlji.
Oko njegovih ličnih šatora letele su muve, a sve upale, sumnjičave oči odbijale su se od njegovih pogleda. Beli plaštovi su ovde bili ukaljani. Ali mačevi im behu oštri, a pokornost trajna i nepokolebljiva. Bornhald je smatrao da su ovi ljudi i dalje njegovi. Pedron Nijal takođe; verovao je da je Ordejt njegov pitomi ljubimac. Budale.
Ordejt trže zastor šatora u stranu, pa uđe da obiđe svog zarobljenika, raspetog između dva drvena koca koja ni dva snažna konja ne bi iščupala. Izdržljivi čelični lanac zadrhturi kad ga tače da ga proveri, ali on je davno proračunao kolika je dužina neophodna, da bi je potom udvostručio. Ne bi valjalo da nije. Da lanac nije bio predvojen svuda ukrug, te čvrste čelične karike odavno bi popucale.
Uzdahnuo je i seo na ivicu kreveta. Svetiljke su već bile upaljene, desetak njih, tako da ne beše nijedne senke na vidiku. U šatoru je bilo svetlo kao usred bela dana. „Jesi li razmislio o mom predlogu? Prihvati, i izaći ćeš u slobodu. Ako odbiješ... Znam šta boli takve kao što si ti. Nateraću te da vrištiš u beskrajnom trenutku smrti. U večnom trenutku umiranja, u večnom kriku.“
Lanci zabrujaše od trzaja; kočevi zariveni duboko u zemlju zaškripaše. „Vrlo dobro.“ Mirdraalov glas je zvučao kao hrskanje suve zmijske kože. „Prihvatam. Oslobodi me.“
Ordejt se nasmeši. Stvorenje ga je smatralo budalom. Naučiće. Svi će naučiti. „Pre svega, postoji pitanje... dogovora i saglasnosti, nazovimo ih tako.“ Dok je govorio, Mirdraala je oblivao znoj.
U skoro bi trebalo da krenemo ka Stražarskom Brdu“, najavila je Verin sledećeg jutra, dok je nebo još bilo biserno od prvih zraka sunca, „zato ne dangubite.“ Perin podiže pogled s hladne ovsene kaše i susrete se s ledenim očima; Aes Sedai nije želela raspravu. Tren potom, ona razmisli i dodade: „Nemoj misliti da to znači da ću ti pomoći u nekoj budalaštini. Ti si prevrtljiv mladić. Ne pokušavaj ništa slično sa mnom.“
Tam i Abel zastadoše s kašikama na pola puta do usta i iznenađeno se zgledaše; očigledno, do ovog trena su oni išli svojim, a Aes Sedai svojim putem. Odmah potom nastaviše s jelom, zamišljeno se mršteći. Sve njihove primedbe ostale su neizrečene. Bez obzira na to, Tomas, koji je već spakovao zaštitnički ogrtač u bisage, grubo je streljao očima i njih i Perina, kao da je naslutio neslaganje i želi da ga utamani. Zaštitnici su činili sve što je potrebno da Aes Sedai dobije ono što želi.
Naravno, želela je da se umeša – Aes Sedai to uvek žele – ali bolje je bilo imati je na vidiku nego okretati joj leđa. Izbeći uplitanje sa Aes Sedai bilo je neizvodljivo ako su one već namerile da se upletu; jedini mogući put jeste obostrano iskorišćavanje, oprez i nada da ćeš moći da skočiš u slobodu kad požele da ti sabiju glavu u zečju rupu, kao da si njihova lasica. Ponekad je zečja rupa umela da se prometne u jazavčev brlog, što zna biti neprijatno po lasicu.
