Pošto su pripremili samo konje za jahanje, sve je bilo spremno za polazak za tren oka. Verin je jahala nekakvog bezličnog smeđeg škopca, neveštom oku običnog poput njene haljine, ali obdarenog dubokim prsima i snažnim sapima koji su obećavali veliku izdržljivost, baš kao i ljutooki čilaš njenog Zaštitnika, visok i gibak. Korak frknu prema drugom pastuvu, ali Perin potapša njegov izvijeni vrat. Čilaš je bio poslušniji – i podjednako željan borbe, kada bi Tomas to dozvolio. Zaštitnik je upravljao životinjom koristeći kolena i uzde u istoj meri; izgledali su kao jedno.
Gazda Kauton je posmatrao Tomasovog konja s pažnjom – ratni atovi nisu bili česta pojava u ovoj njihovoj nedođiji – ali čim ugleda Verininog, zadovoljno klimnu glavom. Niko nije umeo bolje od njega da oceni grlo u čitave Dve Reke. Bez sumnje, on je izabrao konja za sebe i gazda al’Tora, grube dlake, nešto niže ali snažnije od ostalih, čiji je korak obećavao brzinu i izdržljivost.
Troje Aijela gipko otrčaše napred, i družina pođe ka severu, krupnim kasom kojim brzo zađoše u okrilje šume, među britke i izdužene senke pod jarkim jutarnjim suncem. Pokatkad bi među drvećem zatitrala neka sivosmeđa prilika, verovatno namerno, tek da ostalima da do znanja da su tu. Tam i Abel preuzeše vodstvo, s lukovima okačenim na jabuke sedala; iza njih su jahali Perin i Faila, a Verin i Tomas na začelju.
Perinu nimalo nisu godile Verinine oči uprte u leđa. Osećao ih je među lopaticama. Pitao se zna li ona za vukove. Neprijatna pomisao – Smeđe sestre navodno poseduju više znanja od ostalih Ađaha, znanja retkog, skrivenog i drevnog. Možda je znala i kako bi mogao da održi sebe, ljudskost u sebi, da je ne izgubi među vukovima. Ako nikada više ne sretne Elijasa Mačeru, ona mu je mogla biti najbolja šansa. Samo joj je trebalo verovati. Sve što je znala, verovatno bi i upotrebila, sasvim sigurno u korist Bele kule, moguće i da pomogne Randu. Jedina je nevolja što pomoć Randu nije među njegovim trenutnim brigama. Sve bi bilo toliko jednostavnije samo da nema Aes Sedai.
Jahali su uglavnom u tišini, izuzev šumskih zvuka, veverica, detlića i ponegde ptičjeg poja. Faila se osvrnu. „Neće te ona povrediti“, reče mekim glasom, nespojivim sa žestokim sjajem njenih tamnih očiju.
Perin zatrepta. Želela je da ga zaštiti. Od Aes Sedai. Nikada je neće razumeti, niti će znati šta ga sledeće čeka. Ponekad ga je zbunjivala koliko i Aes Sedai.
Izašli su iz Zapadne šume četiri, možda pet milja severnije od Emondovog Polja, a sunce se nad istočnim drvećem već izdiglo za sopstvenu visinu. Raštrkan šumarak, uglavnom sastavljen od kožolista, bora i hrašta, delio ih je od najbližih zagrađenih polja ječma i ovsa, duvana i visoke trave uzgajane radi sena. Začudo, niti beše ikoga na vidiku, niti su se preko polja dimili odžaci imanja. Perin je poznavao ljude što su tamo živeli, porodicu al’Lora, kojima su pripadale dve velike kuće, dok su ostale bile Barsterove. Vredni ljudi. Da je u tim kućama iko ostao, odavno bi već bili u polju. Gaul mahnu rukom sa ivice nekog šibljaka, pa nestade među drvećem.
Perin pritera Koraka do Tama i Abela. „Zar ne bi trebalo da ostanemo skriveni koliko god uzmognemo? Šest ljudi na konjima neće proći neprimećeno.“ Sve vreme su jahali ravnomernim kasom.
„Nema ko da nas primeti, momče“, odgovori gazda al’Tor, „sve dok se klonimo Severnog puta. Većina poseda u blizini sume je napuštena. Ionako danas niko ne putuje sam dalje od sopstvenog praga. Družina od deset putnika bi već bila nešto što se ne viđa dvaput, ali zato što narod, ako uopšte putuje, ide taljigama “
„I ovako, bez provlačenja kroz šumu, trebaće nam dobar deo dana da stignemo do Stražarskog Brda“, dodade gazda Kauton. „Severnim putem bi bilo malo brže, ali bi bila i veća šansa da sretnemo Bele plaštove ili nekog ko bi nas prijavio da pokupi učenu.“
Tam klimnu glavom. „Ali dalje niz ovaj put imamo i prijatelje. Mislili smo da oko podneva stanemo na imanju Džeka al’Sina, da odmorimo konje i protegnemo noge. Opet stižemo na Stražarsko Brdo pre mraka.“
„Pre mraka“, odsutno ponovi Perin; njemu je uvek bilo dovoljno svetlosti. Okrenuo se u sedlu da još jednom pogleda imanja. Napuštena, ali koliko se dalo videti, ni spaljena niti opljačkana. Na prozorima su se još videle zavese. Nerazbijena okna. Troloci su uživali u uništavanju, a prazne kuće bile su prava poslastica. Korov se snažno razrastao u ječmu i zobi, ali polja nisu bila ugažena. „Jesu li Troloci napadali samo Emondovo Polje?“
„Ne, nisu“, odgovori gazda Kauton, sa olakšanjem u glasu. „Samo da znaš, ne bi se dobro proveli ni da jesu. Seljani su se naučili oprezu pretprošle Zimske noći. Kraj svakih vrata stoje luk i strele, koplja i slično. Osim toga, Beli plaštovi obilaze Emondovo Polje svakih nekoliko dana. Koliko god da mi je mrsko to da priznam, drže Troloke na odstojanju.“ Perin odmahnu glavom. „Imate li neku predstavu o tome koliko ima Troloka?“
„I jedan je previše“, progunđa Abel.
