„Možda dve stotine“, odgovori Tam. „Možda i više. Verovatno više.“ Gazda Kauton je delovao iznenađeno. „Razmisli, Abele. Ne znam koliko su Beli plaštovi poubijali, ali Zaštitnici tvrde da su oni i Aes Sedai očistili oko pedeset, uz dve Seni. Do nas ne dopire ništa manje vesti o paljenju kuća. Mislim da ih mora biti i više, ali razmisli sam.“ Drugi čovek se nevoljno složi.
„Zašto onda nisu napali Emondovo Polje?“, upita Perin. „Ako ih dve ili tri stotine dođu usred noći, mogli bi da spale čitavo selo i da nestanu pre nego što Beli plaštovi na Stražarskom Brdu i čuju vesti. Još je lakše napasti Devonovo Jahanje. Rekli ste da Beli plaštovi ne idu toliko daleko.“
„Sreća“, promrmlja Abel, ali je zvučao potreseno. „To je to. Imali smo sreće. Šta bi drugo moglo biti? Na šta ciljaš, momče?“
„Cilja na to“, upade Faila pristižući ih, „da mora postojati neki razlog.“ Lastavica je bila dovoljno viša od konja iz Dve Reke da bi Faila gledala Tama i Abela u oči, a gledala ih je strogo. „Videla sam poprište troločkog pustošenja u Saldeji. Oskrnave sve što ne mogu da spale, pobiju ili otmu ljude i životinje, svakog i sve što nije zaštićeno. Čitava sela su nestajala u zlim godinama. Traže najslabija mesta, da bi ubijali što je više moguće. Moj otac...“ Ugrizla se za jezik, duboko udahnula, pa nastavila. „Perin je shvatio ono što bi i vi trebalo da shvatite.“ Dobacila mu je ponosan osmeh. „Ako Troloci još uvek nisu napali vaša sela, za to postoji povod.“
„Razmišljao sam o tome“, tiho prozbori Tam, „ali ne mogu da zamislim nikakav razlog. Dok ne saznamo, čista sreća biće dovoljno dobar odgovor.“
„Možda je zamka“, reče Verin pridružujući im se. Tomas se i dalje držao začelja, osmatrajući tamnim očima prirodu kroz koju su jahali podjednako revnosno kao i bilo koji Aijel. Zaštitnik je u isto vreme motrio i nebo; gavranovi su mogli naići bilo kada. Posle kratke stanke, Verinin pogled skliznu s Perina na dvojicu starijih ljudi. „Vesti o nastavku nevolja, vesti o Trolocima, privući će pažnju na Dve Reke. Andor će sigurno poslati vojsku, a s obzirom na to da su Troloci došli ovoliko daleko na jug, možda će i druge zemlje. Pod uslovom, naravno, da Deca dopuste da vesti putuju. Pretpostavljam da bi Garda kraljice Morgaze bila podjednako oduševljena susretom s Trolocima i otkrićem ovolikog broja Belih plaštova.“
„Rat“, promuca Abel. „Dovoljno je loše i ovako, ali vi govorite o ratu.“
„Možda“, nezainteresovano zaključi Verin. „Možda.“ Mrštila se zaokupljeno, izvlačeći iz svoje vreće čelično pero i knjižicu u platnenom povezu. Otvorila je kožnu torbicu o pojasu i izvadila bočicu mastila i kutijicu peska. Odsutno je obrisala vršak pera o rukav i počela da škraba po knjizi, ne mareći za poteškoće prouzrokovane jahanjem. Bila je, naizgled, potpuno nesvesna napetosti koju je stvorila. Možda je zaista i bila.
Gazda Kauton je nastavio začuđeno da mrmlja sebi u bradu: „Rat.“ Faila je, rastužena, položila dlan na Perinovu ruku ne bi li ga utešila.
Gazda al’Tor je samo gunđao; on je već ratovao, bar je Perin tako čuo, ali nije znao ni gde ni kako. Osim da je bilo negde izvan Dve Reke, negde kuda je otišao kao mladić, da bi se godinama kasnije vratio sa ženom i detetom, Random. Malo je življa Dveju Reka ikada napuštalo selo. Perin nije bio siguran da iko od njih zaista zna šta znači rat, osim onoga što su možda čuli od Krpara, ili trgovaca, njihovih telohranitelja i vozara zaprega. Ali on je znao. Gledao je rat, na Tomanskoj glavi. Abel je bio u pravu. Jeste bilo loše, ali nije bilo ni blizu rata.
Nije progovarao. Možda je Verin bila u pravu. A možda je jednostavno želela da prestanu s nagađanjem. Ako su troločki napadi na Dve Reke bili mamac u neku klopku, to je morala biti klopka za Randa, i Aes Sedai su to zacelo znale. To je bila jedna od nevolja sa Aes Sedai; umele su da te obaspu recima „ako“ i „možda“, tako da na kraju ostaneš uveren da su neposredno priznale nešto što su zapravo samo nagovestile. Pa, ako su Troloci – ili radije, onaj ko ih je poslao; možda neko od Izgubljenih? – smerali da zarobe Randa, moraće da se zadovolje Perinom – običnim kovačem umesto Ponovorođenog Zmaja – a on nije nameravao da upada ni u kakve zamke.
Ostatak jutra jahali su ćutke. Imanja su u ovoj oblasti bila nadaleko raštrkana, ponekad i po čitavu milju; kuće behu napuštene, polja zagušena korovom, vratnice staja klatile su se i na najblažem povetarcu. Samo jedan posed bio je spaljen, i od njega su ostali jedino dimnjaci, čađavi prsti što štrče iz pepela. Ljudi koji su tu živeli, Ajelini – imali su rodbinu u Emondovom Polju – sahranjeni su pod kruškovim drvećem iza kuće. Oni koje su uspeli da pronađu. Abel je jedva progovorio nešto o tome, dok Tam nije rekao ni reč. Mislili su, valjda, da bi ga to uznemirilo. Znao je šta Troloci žderu. Sve što je mesnato. Nesvesno je gladio sekiru, sve dok ga Faila nije uhvatila za ruku. Iz ko zna kog razloga, ona beše ta koja se uznemirila. Mislio je da ona poznaje Troloke, bar za toliko.
